Јован Грчић Миленко се опробао и у поезији и у прози, али, нажалост, иза себе оставља само три прозна дела. Поред Сремске руже и У гостионици код „Полузвезде” на имендан шантавог торбара, објавио је и приповетку Змијина кошуљица 1868. године. Како је у српској књижевности једна од првих књижевних врста која се неговала и у народној и у уметничкој књижевности била бајка, тако и он пише Змијину кошуљицу – да сличи бајци.
Већ самим насловом и првом реченицом приповетке аутор уводи читаоца у бајковиту атмосферу:
„Био један цар, па је боловао од љуте главобоље.”
Читалац може да претпостави да ће приповетка имати фантастичне мотиве и како ће се радња одвијати, и неће се преварити у томе. Читајући, наићи ћете на царицу, која у једном тренутку постаје себична и охола. Лик сиромашне, добре и лепе девојке која помаже у царевом оздрављењу и овде је присутан, а змија која говори, прориче, спасава и кажњава незаобилазан је мотив у српској народној и уметничкој бајци.
Као песник, можемо рећи да се Грчић, српски књижевник 19. века, истакао својом разноврсношћу. Иако је почео да пише песме већ у гимназијским данима, објавио је само једну збирку, и то под називом Песме, 1869. године у Бечу.
Унутар те збирке песме је разврстао у пет циклуса. Први и пети циклус насловио је Песме и Разне песме, док је циклусима од другог до четвртог доделио посебне наслове: Село – девојачке песме, Патриотске песме, Тужан љубавни спомен, Пролеће.
Грчићева родољубива поезија говори и о њему самом – волео је свој народ, своју отаџбину, и поносио се њеном прошлошћу. У њима пева о Видовдану, о Вуку Бранковићу, српској слави и срећи, Косову, итд. Једна од песама из тог циклуса носи назив Девет девојака, и, мада је он лирски песник, веома подсећа на народну епску песму, у којој је доминантан број девет, али и честа употреба понављања, те разговор црне птице кукавице и девет девојака…
Познато је да је волео једну Милену још од детињства, али је преминула када је њему било 19 година. Милени је посветио неке од љубавних песама, а песму Заплакаће је објавио након њене смрти, и тада је свом имену Јован Грчић додао Миленко.
Писао је и дескриптивне песме, а помињући Фрушку гору, Дунав и потоке, стиховима даје нежан и елегичан тон.
Његове песме одликује различита мотивска структура, негован језички израз, уноси кованице, по угледу на Лазу Костића, али особен је и по различитости броја стихова – од седмерца, осмерца, народног десетерца, па до слободнијих стихова.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге збирке песама српских књижевника: Јелена Ј. Димитријевић (Јеленине песме), Стеван М. Луковић (Поезија), Јован Суботић (Епске песме), Милорад Шапчанин (Песме, Монах и изабране песме, Невеста Љутице Богдана и изабране песме), Раде Драинац (Песме), Светислав Стефановић (Песме), Душан Васиљев (Песме), Јован Дучић (Песме)…
Сва дела Јована Грчића Миленка можете видети ОВДЕ.