Дневник 1941. једно је од најзначајнијих документарно-литерарних сведочанстава о српском устанку против фашистичке окупације. Писан у лето и рану јесен 1941. године овај дневник настаје без историјске дистанце и без намере да се обликује као књижевно дело у ужем смислу. Управо та околност одређује његову изузетну вредност, како документарну, тако и књижевну.
Дудићев Дневник 1941. прати дешавања у западној Србији, пре свега у ваљевском крају, у тренутку када се формирају прве партизанске јединице и када устанак још нема јасно дефинисану структуру. Аутор бележи конкретне догађаје: оружане акције, покрете јединица, састанке, разговоре и одлуке, али истовремено записује и атмосферу неизвесности, унутрашње недоумице и противречности које прате почетке устаничке борбе. Посебно место у дневнику заузимају размишљања о односу обичног народа према устанку, о страху од одмазди, али и о постепеном буђењу отпора.
Када говори о односима партизана и четника, Дудић не идеализује ситуацију, нити настоји да прикрије неспоразуме, идеолошке разлике или отворене сукобе. Он бележи стварност каква јесте била, догађаје онако како су се десили, а не како су касније стилизовани и дотерани, чиме његов запис добија карактер „историје одоздо”, како је то формулисао Владимир Дедијер. Често записи изгледају фрагментарно, сирово и понекад противречно, зато што су, и поред све објективности описаног, догађаји преломљени кроз животно искуство и осећања самог писца – свакодневна надања и сумње, страхови и радости, физичку исцрпљеност.
Иво Андрић је изузетно ценио Дудићев Дневник 1941: „То је један од оних записа у чијем постанку књижевни планови и амбиције нису играли никакву улогу, а који управо зато имају и за књижевност огромну документарну вредност, и који се, што је најчудније, и сами уздижу до непосредног правог књижевног израза.” Дудићев стил је једноставан, лишен реторике и патетике, непосредан, и то је оно што даје снагу и уверљивост његовом изразу. Књижевност овде настаје спонтано, из искрености и нужности сведочења, из чисте потребе да догађаји остану забележени, да ли због неког комитета или будућих генерација, или је то био пишчев начин да боље разуме догађаје, да своје мисли боље организује и уреди.
Стога, Дневник 1941. није само историјски извор, мада јесте и то, већ књижевно дело велике уметничке вредности. Овај дневник нам омогућава да устанак престанемо да схватамо као посве апстрактан историјски догађај. Он, преломљен кроз лично искуство, постаје жив, драматичан, напет, емотиван, трагичан. Овде нам помаже и чињеница да ми имамо увиде које писац нема – ми знамо шта ће се десити следеће.
За крај сведочанство да Дневник 1941 поседује снажну лирску димензију – опис клисуре реке Градац код Ваљева: „Прошли смо поред цркве у Лелићу, а после смо се спустили низ једну превише оштру низбрдицу. Остали су сјахали на овој низбрдици, а Чича је остао на своме коњу. Градац је у овој клисури тако диван да се човеку мили да га посматра. Провлачи се између брда плав, бистар као суза и кривудав као змија. Изнад њега читави снопови изроњеног камена, као да је туцан, теку ка речном кориту. Читаво камено дно је голо с разнобојним линијама одозго до доле, што овој клисури даје чаробан изглед…” Природа у овом делу није описана само информативно, већ постаје саставни део саме дружине, савезник, синоним за домовину.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздати и друга мање позната ратна мемоарска дела као што су: Под Немцима Божидара С. Николајевића, Успомене из окупације Стевана Максимовића, Окупација Драгише Лапчевића, Моје успомене Живојина Мишића, Под окупацијом Борисава Станковића и многа друга.
Сва дела Драгојла Дудића можете видети ОВДЕ, а дело Дневник 1941. ОВДЕ.