Ђидо (1892), дело настало у сарадњи Драгомира Брзака и Јанка Веселиновића, може се сматрати једним од првих српских мјузикала. Ово, за своје време ново и необично сценско дело, одмах је покупило све симпатије публике и од деведесетих година деветнаестог века доживело је велики број извођења у разним српским позориштима, адаптирано је за телевизију седамдесетих година, а радо се изводи и дан-данас. Популарност коју је комад имао у време свог првог извођења, али и популарност коју има данас није тако тешко објаснити када се зна да су драмски текст заједно писали великани књижевне сцене – Драгомир Брзак и Јанко Веселиновић, а музику компоновао Даворин Јенко.
Чувени словеначки и српски композитор, хоровођа и диригент Даворин Јенко (1835–1914), представник је романтизма код нас, утемељивач је како класичне инструменталне музике тако и опере. Написавши преко осамдесет комада са певањем, укључујући и Ђида и Потеру, значајно је допринео развоју овог музичко-сценског жанра код нас. Даворин Јенко творац је и српске химне Боже правде.
Јанко Веселиновић (1862–1905) српски је приповедач и драмски писац, заједно са Милованом Глишићем и Лазом Лазаревићем, најзначајнији представник сеоског реализма. У своме обимном књижевном опусу углавном идеализовано описује мачванско село, патријархални, задружни живот старог сељаштва, из ког је и сам потекао. Велики заљубљеник у позориште, Јанко Веселиновић био је аматерски глумац, а касније и драматург Народног позоришта у Београду. Његов допринос развоју српског театра огледа се у стварању два изузетно популарна комада са певањем – Ђидо и Потера.
Драгомир Брзак (1851–1904) био је српски књижевник, преводилац и песник; писао је химне, пригодне и свечане песме за Београдско певачко друштво, чији је члан био, а иза себе је оставио и неколико драма и велики број путописа.
У средишту драмске радње идиле Ђидо је љубав двоје младих чији су очеви љути политички противници. У подлози љубавног заплета ипак постоји актуелна друштвена и политичка стварност мачванског села: бира се нови сеоски кмет. Избори и политичке интриге раздвојиће Здравка и љубицу и развргнути одраније уговорен брак.
Несумњива је вредност комада Ђидо не само са позоришног већ и са књижевног и етнографског аспекта. Приказивањем народних обичаја, ношњи и музичких нумера инспирисаних народном песмом, те језиком обогаћеним изворним говором Мачве, Ђидо представља оригинални допринос чувању српског културног идентитета.
Овај комад занимљив је и данас, не само као необични мјузикл са краја деветнаестог века, већ и као значајан културни и позоришни споменик своме времену. У самим околностима стварања овог дела види се колико се српска културна сцена брзо развијала и налазила оригиналне, аутохтоне начине да задовољи нове, модерне потребе своје младе публике.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздата и дела других заборављених српских драмских писаца као што су: Милош Цветић (Тодор од Сталаћа), Драгутин Илић (Историјске драме, После милијон година), Коста Трифковић (Избирачица и Честитам), Лаза Костић (Драме), Ђура Јакшић (Драме) и друга.
Сва дела Јанка Веселиновића можете видети ОВДЕ, сва дела Драгомира Брзака можете видети ОВДЕ, а драме Ђидо ОВДЕ.