U ovoj zbirci Damjana Omčikusa sabrano je više svezaka koje su objavljivane pod naslovom Disjecta, označavajući literarne fragmente bez boljeg kompozicionog načela. U podnaslovu ova je latinska odrednica konkretizovana kao crte, slike i pripovetke.
Ipak, za ove priče Damjana Omčikusa ne možemo reći ni da su fragmenti, ni da im nedostaje princip objedinjavanja, te ga možemo razumeti i kao svojevrsnu mistifikaciju.
Sa druge strane, sve priče zbirke Disjecta donose neposredne ispovesti, intiman ton prvog lica i imaju razjašnjen hronotop pripovedanja, što ih svrstava u promišljen okvir načela epohe realizma, kome i pripadaju s obzirom na to da su objavljivane u periodu od 1899. do 1921. godine.
Za današnje prilike nekonvencionalan naslov možda i nije toliko neobičan za našu regionalnu književnu scenu na prelazu vekova ako razumemo njene prilike – od činjenice da se objavljivanje književnih uradaka smatra gotovo obaveznim delom akademskog i građanskog kulturnog (i političkog) delovanja, preko toga da se većina književnih dela objavljuje u najrazličitijim književnim časopisima do toga da su različiti autori svoja dela objavljivali zato da bi se oprobali i izložili svoja dela književnim kritičarima.
Mogli bismo produbiti ovu tezu, pa reći da ima pripovedaka (Kapetanova Lenka, Nevrastenska ljubav) koje se prvenstveno po zamisli i obuhvatu vremena približavaju pravim malim romanima, te nazvati ih rasturenim fragmentima prosto ne odgovara onome što čitamo.
Ljubav, brak i društveno licemerje osnovni su tematski stožeri Omčikusove zbirke Disjecta u celini, sa izuzetkom samo jedne pripovetke – Pasje pripovetke, koja pripoveda neobičan slučaj u kome pobedu nad smrću odnosi jedan pametni, hrabri i odani pas, a koja nam taji uzroke vidljive uznemirenosti pripovedača. Ostalih pet pripovedaka govore o promašenoj ljubavi kao izgubljenom smislu života i teška su optužba protiv licemernog društva koje ne obraća pažnju na suštinske humane potrebe, već samo na površinske, malograđanske oznake srećnog i uređenog života.
Pripovetke su mahom vrlo ozbiljno intonirane, a gde humor i provejava, kao u Jednoj običnoj ženidbi, brzo se pretvara u ironične ili čak, cinične komentare. Ovaj ozbiljan ton varira od onog upozoravajućeg iskustva starijih i iskusnijih, do tragičnih dubina životnih slomova u pripovetkama Nevrastenska ljubav i Njegova ljubav, koje imaju gotovo nihilističke završetke.
Posebno je interesantno pratiti kako se ljubav – devičanski čista ili uprljana telesnim strastima – pretvara u fizičku bolest, jer se autor Damjan Omčikus otkriva ne samo kao pažljiv slušalac i posmatrač već kao izvanredan psiholog. U ovoj karakteristici možemo prepoznati i svojevrsno koketiranje sa naturalizmom, mada Omčikus nikada ne pribegava eksplicitnim scenama, niti zastrašujućim opisima po kojima je ovaj realistički pravac ozloglašen. Nadneseni nad sopstvene životne udese, svi naši pripovedači pažljivo razmatraju tanane pokrete svojih duša, pronicljivo zaključujući o drugima, razumevajući i saučestvujući u tuđim patnjama.
Sama karakterizacija junaka ponegde se uzdiže do pravog majstorstva, kao što je slučaj sa ekscentričnim polihistorom pripovetke Njegova ljubav o kome ćemo saznavati iz različitih pripovednih instanci, od sveznajućeg pripovedača, preko komentara drugih, do rukopisa koji donosi intimnu ispovest.
Nije zgoreg ovde istaći ni činjenicu da su sve pripovetke zbirke Disjecta sećanja koja imaju refleksivne odlike, a one pružaju mogućnost dubokih uvida i elegičnih pasaža. Za ovaj elegični ton vezuju se i emotivni opisi prirode koji nemaju za cilj samo da nam prenesu krajolik i potkrepe realističnu sliku, već su tu da nam predstave psihološka stanja likova i prenesu atmosferu, u čemu možemo čitati i ponešto od romantičarske poetike, ali i modernih tendencija.
Na neobičan i skroman način sve pripovetke Damjana Omčikusa govore o Dalmaciji i Dalmatincu kao tipu čoveka koji je posebno podložan ljubavnim maladijama i koji i „kada nije sa ženama, najviše voli o njima da priča”. Zbog ovog, dalmatinskog porekla, možemo pratiti i prostor u pripovetkama koji, prirodno, pripada dalmatinskoj dijaspori na razmeđi vekova, te se pripovetke odvijaju na širokom prostoru Italije i Nemačke, sa Bečom kao bajkovitim centrom đačkih ljubavnih avantura.
Ljubav je, ipak, daleko od avanture u doživljaju ovih duboko emotivnih likova. Nije svaka ljubav takva, ali ove pripovetke te sporedne koloseke ljubavnih biografija uglavnom i ne uzimaju u obzir, iako se ponekad osvrću na njih.
Rečima jednog od junaka:
„Bar po mome ubeđenju, ne može se ljubiti nego jednom u životu.”
Sva dela Damjana Omčikusa koja je objavio Portalibris možete pronaći OVDE, a zbirku Disjecta OVDE.
Među našim izdanjima pronađite još interesantnih i manje poznatih pripovedača, kao što su: Svetozar Ćorović, Milutin Uskoković, Dragutin Ilić,
Niko Bartulović, Milorad Šapčanin, Grigorije Božović, Jovan Protić i mnoge druge.