У овој збирци Дамјана Омчикуса сабрано је више свезака које су објављиване под насловом Disjecta, означавајући литерарне фрагменте без бољег композиционог начела. У поднаслову ова је латинска одредница конкретизована као црте, слике и приповетке.
Ипак, за ове приче Дамјана Омчикуса не можемо рећи ни да су фрагменти, ни да им недостаје принцип обједињавања, те га можемо разумети и као својеврсну мистификацију.
Са друге стране, све приче збирке Disjecta доносе непосредне исповести, интиман тон првог лица и имају разјашњен хронотоп приповедања, што их сврстава у промишљен оквир начела епохе реализма, коме и припадају с обзиром на то да су објављиване у периоду од 1899. до 1921. године.
За данашње прилике неконвенционалан наслов можда и није толико необичан за нашу регионалну књижевну сцену на прелазу векова ако разумемо њене прилике – од чињенице да се објављивање књижевних урадака сматра готово обавезним делом академског и грађанског културног (и политичког) деловања, преко тога да се већина књижевних дела објављује у најразличитијим књижевним часописима до тога да су различити аутори своја дела објављивали зато да би се опробали и изложили своја дела књижевним критичарима.
Могли бисмо продубити ову тезу, па рећи да има приповедака (Капетанова Ленка, Неврастенска љубав) које се првенствено по замисли и обухвату времена приближавају правим малим романима, те назвати их растуреним фрагментима просто не одговара ономе што читамо.
Љубав, брак и друштвено лицемерје основни су тематски стожери Омчикусове збирке Disjecta у целини, са изузетком само једне приповетке – Пасје приповетке, која приповеда необичан случај у коме победу над смрћу односи један паметни, храбри и одани пас, а која нам таји узроке видљиве узнемирености приповедача. Осталих пет приповедака говоре о промашеној љубави као изгубљеном смислу живота и тешка су оптужба против лицемерног друштва које не обраћа пажњу на суштинске хумане потребе, већ само на површинске, малограђанске ознаке срећног и уређеног живота.
Приповетке су махом врло озбиљно интониране, а где хумор и провејава, као у Једној обичној женидби, брзо се претвара у ироничне или чак, циничне коментаре. Овај озбиљан тон варира од оног упозоравајућег искуства старијих и искуснијих, до трагичних дубина животних сломова у приповеткама Неврастенска љубав и Његова љубав, које имају готово нихилистичке завршетке.
Посебно је интересантно пратити како се љубав – девичански чиста или упрљана телесним страстима – претвара у физичку болест, јер се аутор Дамјан Омчикус открива не само као пажљив слушалац и посматрач већ као изванредан психолог. У овој карактеристици можемо препознати и својеврсно кокетирање са натурализмом, мада Омчикус никада не прибегава експлицитним сценама, нити застрашујућим описима по којима је овај реалистички правац озлоглашен. Наднесени над сопствене животне удесе, сви наши приповедачи пажљиво разматрају танане покрете својих душа, проницљиво закључујући о другима, разумевајући и саучествујући у туђим патњама.
Сама карактеризација јунака понегде се уздиже до правог мајсторства, као што је случај са ексцентричним полихистором приповетке Његова љубав о коме ћемо сазнавати из различитих приповедних инстанци, од свезнајућег приповедача, преко коментара других, до рукописа који доноси интимну исповест.
Није згорег овде истаћи ни чињеницу да су све приповетке збирке Disjecta сећања која имају рефлексивне одлике, а оне пружају могућност дубоких увида и елегичних пасажа. За овај елегични тон везују се и емотивни описи природе који немају за циљ само да нам пренесу крајолик и поткрепе реалистичну слику, већ су ту да нам представе психолошка стања ликова и пренесу атмосферу, у чему можемо читати и понешто од романтичарске поетике, али и модерних тенденција.
На необичан и скроман начин све приповетке Дамјана Омчикуса говоре о Далмацији и Далматинцу као типу човека који је посебно подложан љубавним маладијама и који и „када није са женама, највише воли о њима да прича”. Због овог, далматинског порекла, можемо пратити и простор у приповеткама који, природно, припада далматинској дијаспори на размеђи векова, те се приповетке одвијају на широком простору Италије и Немачке, са Бечом као бајковитим центром ђачких љубавних авантура.
Љубав је, ипак, далеко од авантуре у доживљају ових дубоко емотивних ликова. Није свака љубав таква, али ове приповетке те споредне колосеке љубавних биографија углавном и не узимају у обзир, иако се понекад осврћу на њих.
Речима једног од јунака:
„Бар по моме убеђењу, не може се љубити него једном у животу.”
Сва дела Дамјана Омчикуса која је објавио Порталибрис можете пронаћи ОВДЕ, а збирку Disjecta ОВДЕ.
Међу нашим издањима пронађите још интересантних и мање познатих приповедача, као што су: Светозар Ћоровић, Милутин Ускоковић, Драгутин Илић,
Нико Бартуловић, Милорад Шапчанин, Григорије Божовић, Јован Протић и многе друге.