Једно од најважнијих дела Чедомиља Мијатовића је „Деспот Ђурађ Бранковић”. Мијатовић је био и књижевник и историчар, а ово дело, поред важне књижевне вредности, значајно је јер доноси преглед историјских дешавања. Приказујући Ђурђа и његов карактер, он нас упознаје и са историјом српског народа.
Дело „Деспот Ђурађ Бранковић” штампано је у две књиге и читалац је у могућности да се упозна са дешавањима од Ђурђевог ступања на власт 1427. године, првог ослобођења Србије од Турака, па све до Ђурђеве смрти, која је била 1456. године. Основна тема у овом историјском делу јесу политичко-историјска дешавања и односи Србије са Угарском, Византијом, Млецима и Турцима.
Најпре сазнајемо одређене појединости о Вуку Бранковићу и Стефану Лазаревићу, као и о њиховој смрти. Ђурађ је дошао после смрти деспота Стефана Лазаревића у Србију и показао се као веома добар, мудар и скроман, тако да га је народ који је туговао за Стефаном заволео. За деспота Ђурђа Мијатовић каже: „Човек висока и снажна узраста, јака и хармонички развијена грађа телесна, с правилним господским цртама у лицу, дугом косом, густом, округлом, доста кратком брадом, дугим брцима, личан човек у пуноме смислу речи. Израз његова лица и све његово понашање пуно мирноће, озбиљности и достојанства. Има му шездесет година, али изгледа за неколико година млађи.”
Странице ових двеју књига „Деспота Ђурађа Бранковића” исписане су и занимљивим причама. Једна од њих је о судбини Јерине и Ђурђа, а друга о судбини Маре и султана Мурата. Јерину је приказао као веома лепу жену, свесну своје лепоте. „Љубав је име твоје, жено, таштина презиме твоје!” Волела је власт и толико јој је било стало до политичке моћи да је била таква жена која је могла да не мисли на своју децу и кућу ако би се домогла високе позиције на власти. Читалац сазнаје и да се Ђурђе дуго премишљао шта да ради и како да одговори на Муратов захтев да му дају Мару, а Јерина је донела одлуку да ипак имају рачуна да дају Мару.
Ипак, ово дело јесте сведочанство о многим историјским дешавањима, о материјалним приликама у Ђурђевој држави, о разним биткама, паду Смедерева и паду Цариграда, опсади Београда 1456. године. На последњим страницама Чедомиљ Мијатовић читаоцу саопштава о Ђурђевој смрти и како је „… био срећан да умре а да не види пропаст српске државе средњег века” и да је „по својим способностима и по своме патриотизму бољу срећу заслуживао”.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздати и други занимљиви историјски списи, као што су: Андра Гавриловић (Деспотова властела, Црте из ослобођења Србије, Словенска путовања, Прве жртве, Битка код Велбужда), Јаша Томић (Рат на Косову и Старој Србији), Драгутин Илић (Зајечарска буна), Бранислав Нушић (Деветсто петнаеста: Трагедија једног народа) и многи други. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је online куповина књига.
Сва дела Чедомиља Мијатовића можете пронаћи ОВДЕ.