Детињство, школовање и прве песме
Станислав Винавер (1891–1955) био је српски писац, песник, преводилац, новинар и један од најзначајнијих представника српског експресионизма.
Рођен је у Шапцу у угледној јеврејској породици. Његов отац, Аврам Јосиф Винавер, био је лекар, мајка Ружа је била пијанисткиња која је активно учествовала у музичком животу свог града.
Основно образовање стекао је у родном Шапцу, гимназију је похађао прво у Шапцу, па касније у Београду. После гимназије наставио је студије на престижном Универзитету у Паризу, Сорбони, где је изучавао математику, физику и музичку теорију, уз слушање предавања из филозофије и антропологије. На Сорбони је слушао и предавања најутицајнијег француског филозофа тога доба – Анрија Бергсона, чије ће идеје у целости прихватити.
Већ 1911. године Станислав Винавер је објавио своју прву збирку поезије Мјећа у симболистичком духу. Елементи симболизма јавиће се и у његовим каснијим песничким збиркама: Чувари света (1926), Ратни другови (1939) и Европска ноћ (1952).
Ратне године и заробљеништво
У балканским ратовима 1912–1913. године Станислав Винавер је учествовао као добровољац, а са почетком Првог светског рата поново се прикључио српској војсци, где је служио 
као потпоручник у славном Ђачком батаљону, 1300 каплара. У првој години ратовања учествовао је у тешким борбама, а након продора непријатеља 1915. године, преживео је голготу преко Албаније. На Крфу је обављао важан информативно-дипломатски рад, укључујући и посао у Српском ратном пресбиру и у уредништву Српских новина.
Винавер је велики део Првог светског рата провео и на дипломатским пословима у Француској и Великој Британији. У Петрограду је сведочио Октобарској револуцији 1917. године.
Мир је донео нове могућности – кратко се ангажовао у Министарству просвете Краљевине СХС, али се касније посветио новинарству, књижевности и културној критици, постајући један од водећих интелектуалаца у међуратном периоду.
На почетку немачке инвазије на Југославију 1941. године, Винавер је опет мобилисан у Краљевску југословенску армију. Након брзог пада земље, ухапшен је и као резервни официр интерниран у немачки ратни логор за заробљенике близу Оснабрика. Статус војног затвореника спасао му је живот. Иако су многи Јевреји, укључујући његову мајку, били убијени у Холокаусту, Винавер се вратио жив у Југославију. Описи ратних страхота и заробљеништва присутни су у његовим збиркама поезије Ратни другови и Европска ноћ.
Српски експресионизам
Станислав Винавер се, уз Милоша Црњанског и Растка Петровића, сматра једним од најзначајнијих представника српског експресионизма. Он је и аутор Манифеста експресионистичке школе. Његов експресионизам није био само уметничка или стилска појава већ и духовни став – побуна против укалупљености, против традиционалног реализма и против језичке статичности. Посебно место у његовом опусу заправо заузима есејистика, у којој се јавља као полемичар на многобројне теме, не само културно-књижевне. Прожет широким образовањем, математичар по струци, а велики љубитељ музике, Винавер не наглашава првенствени значај значења речи, него предност даје музици и ритму стила, у метрици поезије открива метафизику и исконску драму речи.
Преводилачки рад
Станислав Винавер је преводио са француског, руског, немачког, енглеског, чешког и пољског језика. Његов приступ превођењу био је стваралачки: није тежио пукој дословности, већ преношењу ритма, духа и унутрашње музике оригинала. Нарочито се истиче његов превод Раблеовог Гаргантуе и Пантагруела, који је постао културни догађај и пример како превод може постати аутентично књижевно дело. Винавер је веровао да је превођење чин културног посредовања и обогаћивања сопственог језика, па је његов рад у том пољу трајно утицао на развој модерног српског преводилачко-књижевног израза.
Винавер је први превео Хашековог Доброг војника Швејка, Раблеовог Гаргантуу и Пантагруела, Керолову Алису у земљи чуда, Твенове Доживљаје Тома Сојера.
Најзначајнија дела
Међу најзначајнијим делима Станислава Винавера издвајају се:
- рана збирка Мјећа (1911), у којој се већ наслућује његова склоност ка ритмичкој разиграности и ломљењу традиционалног стиха.
- Прозна књига Приче које су изгубиле равнотежу (1913) један је од првих израза модернистичке прозе код нас.
- У песничким збиркама Варош злих волшебника (1920) и Чувари света (1926) Винавер испољава експресионистичку енергију, језичку смелост и иронијски однос према стварности.
- Збирке поезије Ратни другови (1939) и Европска ноћ (1952) тематизује искуство Првог и Другог светског рата.
- Громобран Свемира (1921) жанровски је разнородна збирка поетичких, есејистичких и приповедних текстова, која представља постулате експресионизма.
- Посебно место у његовом опусу имају есејистичке књиге Језик наш насушни (1952), и Заноси и пркоси Лазе Костића (1963).
- Пантологијама новије српске пеленгирике (1920, 1922. и 1938) најзначајније је српско пародијско дело 20. века, а односи се на Антологију новије српске лирике Богдана Поповића
Иако је Станислав Винавер после Другог светског рата маргинализован, временом је његово књижевно и есејистичко дело добијало на значају, па се данас сматра једним од кључних модерниста српске књижевности, писцем који је проширио употребне границе језика и отворио простор новим облицима књижевног, односно песничког израза.
У години у којој прослављамо седамдесет година од смрти Станислава Винавера издавачка кућа Порталибрис објављује његов целокупан књижевни опус.