Priče koje su izgubile Ravnotežu i Šabac i njegova tradicija predstavljaju zbirku u kojoj Stanislav Vinaver na osoben i avangardan način promišlja o univerzalnim ljudskim pitanjima. U mnogim pričama u središtu se nalazi vrlina, dobrota i nerazumevanje na koje ona često nailazi. Vinaver ne prikazuje dobro kao nešto što uvek biva nagrađeno, već pokazuje da se plemenitost neretko suočava sa ravnodušnošću ili podsmehom. Upravo zbog toga njegove priče imaju snažan lični pečat i deluju kao ispovesti u kojima se prepliću životno iskustvo i književna mašta.
Posebnu zanimljivost u okviru zbirke Priče koje su izgubile Ravnotežu i Šabac i njegova tradicija predstavlja poigravanje sa dokumentarnim žanrom. Čitalac do samog kraja često nije siguran da li čita alegoriju, fikciju ili istinit događaj koji je samo umetnički oblikovan. Upravo ta neodređenost predstavlja jednu od najvećih vrednosti Vinaverovog pripovedanja. On namerno briše granicu između stvarnosti i književnosti, podstičući čitaoca da neprestano preispituje sopstveno razumevanje pročitanog.
Ljubav je, naravno, jedan od motiva u Pričama koje su izgubile Ravnotežu i Šabac i njegova tradicija Vinaver je ne idealizuje, ali je ni ne odbacuje. Naprotiv, on govori o njenoj neizbežnosti, snazi i bolu koji je sa njom neraskidivo povezan. Na izvestan način on, kao muško lirko ja, suprotnom polu daje posebnu moć. Likovi nisu predstavljeni kao pojedinačne ličnosti već kao predstavnici muškog i ženskog principa, pa sve što je o njima rečeno dobija univerzalno značenje. Ljubav se javlja kao osećanje koje istovremeno čoveka obogaćuje i ranjava, pokazujući da su radost i patnja često neodvojivi delovi istog iskustva.
U nekoliko priča iz zbirke Priče koje su izgubile Ravnotežu i Šabac i njegova tradicija Vinaver se oslanja na grčku mitologiju, ali je ne preuzima doslovno. On mitove obrađuje na sopstveni način, pokazujući njihovu bezvremenost i sposobnost da govore savremenom čoveku. Mitske ličnosti postaju bliže čitaocu jer dobijaju osobine, dileme i pitanja koja pripadaju modernom dobu. Tako antičke priče nisu samo podsećanje na prošlost, već polazište za razmišljanje o savremenom životu, ljudskoj prirodi i večitim moralnim nedoumicama.
Posebno mesto u knjizi Priče koje su izgubile Ravnotežu i Šabac i njegova tradicija zauzimaju razmišljanja o mislima i željama čovekovim. Vinaver im se ponekad neposredno obraća kao da su živa bića, a ponekad ih opisuje kroz zapažanja o čoveku i njegovoj svakodnevici. Izdvaja upravo one opservacije koje su bliske savremenom čitaocu, koje mnogi prepoznaju u sopstvenom iskustvu, ali ih retko izgovaraju naglas. Njegova proza zbog toga deluje istovremeno intelektualno i blisko, jer u neobičnom stilu otkriva sasvim prepoznatljive istine o ljudskom životu.
Na kraju, Priče koje su izgubile Ravnotežu i Šabac i njegova tradicija posredno se bave i jednim od najvažnijih filozofskih pitanja – pitanjem smisla života. Iako Vinaver nikada eksplicitno ne nudi odgovor, niti kaže da je o tome reč, gotovo kroz svaku priču provejava pitanje čemu vode ljudske želje, ljubav, patnja i traganje za dobrotom. On ostavlja čitaocu prostor da sam pronađe smisao i sopstveno tumačenje pročitanog. Upravo zbog toga ova zbirka i danas deluje sveže i savremeno, jer se bavi dilemama koja ne pripadaju samo jednom vremenu već svakom čoveku.
Šabac i njegova tradicija je zapravo zabeležen goovr Vinaverom koji je održao 1935. u Šapcu povodom godišnjice PEN centra. On u njemu govori o istaknutim Šapčanima, prikazuje dobre i loše strane ljudi iz tog kraja, ali pre svega pokazuje veru u snagu ljudskog uma.
Knjigu Priče koje su izgubile Ravnotežu i Šabac i njegova tradicija možete naručiti OVDE.
Sva dela Stanislava Vinavera možete videti OVDE.
U okviru edicije Otrgnuto od zaborava Portalibris je izdao dela mnogih autora hermetične misaone književnosti među kojima su Mirko Korolija, Branko Ve Poljanski, Risto Ratković, Sibe Miličić.