Приче које су изгубиле Равнотежу и Шабац и његова традиција представљају збирку у којој Станислав Винавер на особен и авангардан начин промишља о универзалним људским питањима. У многим причама у средишту се налази врлина, доброта и неразумевање на које она често наилази. Винавер не приказује добро као нешто што увек бива награђено, већ показује да се племенитост неретко суочава са равнодушношћу или подсмехом. Управо због тога његове приче имају снажан лични печат и делују као исповести у којима се преплићу животно искуство и књижевна машта.
Посебну занимљивост у оквиру збирке Приче које су изгубиле Равнотежу и Шабац и његова традиција представља поигравање са документарним жанром. Читалац до самог краја често није сигуран да ли чита алегорију, фикцију или истинит догађај који је само уметнички обликован. Управо та неодређеност представља једну од највећих вредности Винаверовог приповедања. Он намерно брише границу између стварности и књижевности, подстичући читаоца да непрестано преиспитује сопствено разумевање прочитаног.
Љубав је, наравно, један од мотива у Причама које су изгубиле Равнотежу и Шабац и његова традиција Винавер је не идеализује, али је ни не одбацује. Напротив, он говори о њеној неизбежности, снази и болу који је са њом нераскидиво повезан. На известан начин он, као мушко лирко ја, супротном полу даје посебну моћ. Ликови нису представљени као појединачне личности већ као представници мушког и женског принципа, па све што је о њима речено добија универзално значење. Љубав се јавља као осећање које истовремено човека обогаћује и рањава, показујући да су радост и патња често неодвојиви делови истог искуства.
У неколико прича из збирке Приче које су изгубиле Равнотежу и Шабац и његова традиција Винавер се ослања на грчку митологију, али је не преузима дословно. Он митове обрађује на сопствени начин, показујући њихову безвременост и способност да говоре савременом човеку. Митске личности постају ближе читаоцу јер добијају особине, дилеме и питања која припадају модерном добу. Тако античке приче нису само подсећање на прошлост, већ полазиште за размишљање о савременом животу, људској природи и вечитим моралним недоумицама.
Посебно место у књизи Приче које су изгубиле Равнотежу и Шабац и његова традиција заузимају размишљања о мислима и жељама човековим. Винавер им се понекад непосредно обраћа као да су жива бића, а понекад их описује кроз запажања о човеку и његовој свакодневици. Издваја управо оне опсервације које су блиске савременом читаоцу, које многи препознају у сопственом искуству, али их ретко изговарају наглас. Његова проза због тога делује истовремено интелектуално и блиско, јер у необичном стилу открива сасвим препознатљиве истине о људском животу.
На крају, Приче које су изгубиле Равнотежу и Шабац и његова традиција посредно се баве и једним од најважнијих филозофских питања – питањем смисла живота. Иако Винавер никада експлицитно не нуди одговор, нити каже да је о томе реч, готово кроз сваку причу провејава питање чему воде људске жеље, љубав, патња и трагање за добротом. Он оставља читаоцу простор да сам пронађе смисао и сопствено тумачење прочитаног. Управо због тога ова збирка и данас делује свежe и савремено, јер се бави дилемама која не припадају само једном времену већ сваком човеку.
Шабац и његова традиција је заправо забележен гоовр Винавером који је одржао 1935. у Шапцу поводом годишњице ПЕН центра. Он у њему говори о истакнутим Шапчанима, приказује добре и лоше стране људи из тог краја, али пре свега показује веру у снагу људског ума.
Књигу Приче које су изгубиле Равнотежу и Шабац и његова традиција можете наручити ОВДЕ.
Сва дела Станислава Винавера можете видети ОВДЕ.
У оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис је издао дела многих аутора херметичне мисаоне књижевности међу кoјима су Мирко Королија, Бранко Ве Пољански, Ристо Ратковић, Сибе Миличић.