Zbirka Pod životom predstavlja drugačiji deo opusa Milutina Uskokovića u odnosu na njegove ranije romane i pripovetke, jer ovde dominiraju kraće forme. Iako je forma drugačija, zajedničke teme ostaju – društvena nepravda, usamljenost pojedinca, patnja i nesreća. Uskoković, kao i mnogi njegovi savremenici, retko je pisao o sreći. Većina književnih dela njegovog doba bavila se tragikom života, dok su radost i spokoj često bili marginalizovani motivi. Zbirka Pod životom u tom smislu nastavlja tradiciju temeljne psihologizacije i socijalne analize, ali u kompaktnijem, poetski koncipiranom obliku.
KRATKE PRIPOVESTI
Jednu grupu priča u zbirci Pod životom čine veoma kratke pripovetke, kraće i od onih u zbirci Usput, u kojima je u fokusu tragičan događaj ili snažno osećanje. Ipak, ove priče održavaju jedinstvo mesta i vremena, razvijaju se kao u jednom kadru. Priča Bila jednom… verovatno je aluzija na pesmu Milorada Mitrovića, a Uskokovićevska proza deluje kao pesma u prozi koja alegorijski govori o sudbini jedne lepe žene.
Sličan karakter ima i pričica Izvol’te, koja u nekoliko scena prikazuje nepravdu prema ženama – kako mladalačka lepota donosi privremene prednosti, a potom život menja perspektivu. Uskokovićeve slike su upečatljive, snažne, poetski odmerene, tako da ništa ne nedostaje, a ništa nije suvišno. Ciklus „Iz intimnog kutka“ donosi priče i pesme u prozi o izuzetnim duhovnim događajima.
O SREĆI
Možda jedna od retkih Uskokovićevih priča iz zbirke Pod životom koja govori o sreći jeste Na nepoznatoj stazi, u kojoj junak svoju životnu radost deli sa prirodom, ali u njoj prepoznaje simbole svega što mu je u životu važno.
Priča „U prašini“ spaja motive klasičnih pripovedaka i poetskih, prikazujući mučan život u iznajmljenom stanu – osećaj kao da je kao u grobu, i uporednu sliku svih mrtvaca. Potom sledi odlazak u krčmu s prijateljima, gde se tuga i bol pretvaraju u snagu i radost, ali Uskoković prikazuje i surovu realnost narednog jutra.
Dominantno osećanje generacije, oslikano u priči Rekvijem, glasi:
„Slomljene su moje grudi. Otišla je moja snaga, a život doneo umor od koga me hvata nesvest. Pst! Budi mirna. Sećam se jedne pesme… Galeb sa malaksalim krilima pada na usamljenu stenu nasred pučine i spasava se od smrti, koja se pred njim bila iskezila iz talasa. Galeb pada da se odmori, pa da osveženim krilima zaleti iznad talasa u buru i maglu.“
PESME
Pored pripovedaka, Milutin Uskoković je pisao i klasične pesme koje se uklapaju u duh poezije njegovog vremena i deo su zbirke Pod životom. Među uspelijima su ?, Plač i Poslednje pismo, koje uglavnom imaju pesimističan ton – bilo zbog rastanka, bilo kao prikaz ljubavi kao kratkotrajnog momenta sreće u beskrajnom užasu života.
Pesme imaju sjajnu rimu, opkoračenja i raznovrsne formalne figure, ali poetski opus je ipak znatno manji od pripovednog. Upečatljiv je osećaj umora i rezignacije cele generacije, precizno prikazan stihovima:
„Mi nikad nismo uživali život,
Nit nam je sreća zagrevala grud;
U naša srca, u taj skriven život,
Spolja je samo ulazila stud.“
KNJIŽEVNI ČLANCI
Književni članci Milutina Uskokovića, takođe uvršteni u zbirku Pod životom vrlo su analitični – on beleži poznate tendencije svog doba, ima jasne kriterijume, poznaje tokove svetske književnosti i istovremeno naglašava nacionalni značaj. Retko se dešava da jedna osoba bude i proučavalac i kritičar književnosti, a istovremeno i uspešan pisac.
Najzanimljiviji je možda tekst o istorijatu Srpskog književnog glasnika pod nazivom Pismo iz Beograda, koji danas može poslužiti kao izvor informacija o ovoj važnoj instituciji srpskog izdavaštva, a počinje ovim redovima:
„14. ovog mjeseca navršio se punih deset godina otkako je jedna grupa naših intelektualaca pokrenula najbolju srpsku reviju „Srpski književni glasnik”. Ova je grupa bila prekinula tradiciju dotadanjih književnih listova, uređivanih sa malo ukusa i pažnje. Čovjek oko kojega se ona bila okupila, g. Bogdan Popović, sveučilišni profesor, uzeo je bio kao jedino svoje uredničko mjerilo: ukus. Bilo je to isuviše smjelo za ono doba koje ipak nije tako daleko, doba kad se kod nas pisalo mnogo, a vrijedilo malo, kad su literarne veličine bili polupismeni ljudi. Takav list je imao malo izgleda na uspjeh, naročito kad se ima na umu da su njegovi vlasnici ostali do skrupuloznosti nepokolebljivi da prime za list i jednu paru više od novca koji su dobivali pretplatom.
Poslije g. B. Popovića došli su za urednike g g. Pavle Popović i dr Jovan Skerlić, i najzad, sam g. Skerlić.
I danas, poslije deset godina, može se reći sa puno prava da je Srpski književni glasnik ispunio svoju misiju u moralnom i materijalnom pogledu.”
U ediciji Otrgnuto od zaborava nalaze se romani Milutina Uskokovića, zbirka pripovedaka Usput, kao i dela drugih pisaca – začetnika gradskog romana – kao što su Veljko Milićević (Bespuće) i Branimir Ćosić (Pokošeno polje).
Sva dela Milutina Uskokovića možete videti OVDE.