Прва награда на конкурсу Са калдрме и сокака
Немања Рајак
Умир крви
Јесењи сумрак падао је на Нови Сад, најављујући блудну ноћ. Светлост уличних лампи треперила је заводљиво по калдрми мочварног града. Нека тежина се осећала у ваздуху, а једину утеху, чак и у позну јесен, нудила је мутна и смрадна река. Моћни Дунав, који је попут каквог древног божанства узимао довољно душа сваке године, посебно у лето, сада је равнодушно протицао. Ово је било место буржујских салона, опијумских јазбина, рибљих пијаца и готских цркава. Улице града памтиле су крв, цркве грех, а народ злочине.
На главном тргу свуда су милели људи. Официри су водили напудерисане супруге кућама после поједене штрудле и попијене кафе. Студенти су, завршивши предавања, жучно расправљали о надолазећим револуцијама с грозничавом младалачком енергијом, спремајући се да оно мало пара што имају потроше у кафани где су их пијанци и шљакери већ чекали. А остали, остали су хитали кућама да у миру проведу надолазеће вече.
Душа града лежала је негде другде, далеко од тргова, кафана, пијаца и мондистичких радњи. Тамо где је све почело – у старом граду.
Да би се ушло у стари град, требало је симболично проћи кроз барокно китњасти камени лук.
Туда је прошла она, оставивши пијаног мушкарца који је мокрио на један од стубова лука иза себе.
Сваки корак био је одмерен, време проведено на овом свету ју је то научило. Није младалачки журила, већ је ходала, у прелепој пурпурној хаљини, с извесном промишљеном грациозношћу некога ко је одавно научио да је живот једна велика представа. Носила је хаљину с увежбаном елеганцијом прошлих времена. Чипкасти оковратник, пожутео по ивицама, провиривао је испод белог сатенског шала, а рукавице, иако су деловале скупо и фино, проредиле су се на врховима прстију и постале скоро провидне. Руменило на образима било је пренаглашено, као да заводљиво црвенило покушава, свим силама, да сакрије старост лица. Иза ње остајао је слаткаст мирис носталгије и зноја.
Калдрма, по којој је ходала, била је влажна, и помало клизава, док су јој потпетице куцкале по неравном камену. Црвена тканина лепршала је на прозорима кућа поред којих је пролазила. Младе девојке, намирисане јаким парфемима, стајале су испред кућа и дозивале пролазнике птичијим гласовима. Смех, похотан и грлен, чуо се свуда. Неко се свађао на језику који није разумела. Беба је у даљини плакала, а онда престала.
Тражила је једну кућу.
Дуго није била у њој, али ју је лако препознала по мирису. Траг лаванде и буђи остао је исти.
Застала је испред.
Кућа није изгледала ништа другачије од осталих, једино што није имала препознатљиво црвенило на себи.
Горњи спрат био је осветљен.
Отворила је врата и ушла унутра.
Попевши се степеницама, наишла је на свог домаћина.
Испред ње стајао је онизак и прегојен човек, крупне главе, бабурастог носа, оштрих црвених ушију, коврџаве брадице, изнад које се налазило лице оматорелог сатира.
– Ко је то нама напокон стигао? – изусти он.
– Извините, драги мој господине Христићу, мало касним, знате како ми даме увек изаберемо погрешно време да почнемо са спремањем за излазак из дома.
– Да, да, све знам – одговори занесено Христић, мислећи на нешто друго.
– Уђи, драга Љиљана, па да ти објасним о чему се вечерас ради.
Прешавши преко прага, угледала је други свет у настанку. Свуда око ње беху постављене античке статуе.
– Шта је ово? Нови Рим?
– Знате и сами да нико још од Римљана није измислио нови грех. А вечерас нам грех треба.
– Грех?
– Снимамо филм.
– Филм?!
– Да.
– Какав филм?
– О твом обнаженом плесу.
– Молим?!
– Да, да. Хајде само седи, тамо су столице.
Љиљана је ушла у стан и скинула рукавице, оставивши их на столу.
– Је л’ то дозвољено? Такве филмове још нисам гледала.
– Такви филмови још нису снимљени. Зато ћемо ми бити први.
– Не знам да ли сам ја за то.
– Хонорар ти је три пута већ од уобичајеног.
– Како ви кажете. А где ће се пуштати тај филм?
– Нигде. Он је само за одабране.
– Ко су одабрани?
– Ко ће га знати. Краљ, председник Владе, владика. Никад не знаш ко шта воли.
– Некада сам знала.
– Ех, некада… шта да ти кажем, и ја сам некада био богат, пре него што ме она гадура упропастила, а сад се, кô јеврејски роб, патим.
– Знате и сами ко је све плаћао моје друштво. Обожавали су ме као какву богињу, тражећи начин да заварају празне душе.
– Сви смо некада били нешто боље и вредније.
– То је тачно. Него, шта вам би да ме позовете? На филмовима су обично младе девојке.
– Твој плес још нико није надмашио.
– Хвала вам на лепим речима. Али шта ја знам о филму. Гледала сам ону, како су је новине назвале, вештачку представу, у позоришту Дунђерског пре коју годину. После сам погледала још један филм.
– Није то важно, драга Љиљана, ти си плесала давно пре камере. Сад само треба твој чувени плес да снимимо и фино наплатимо гледање. Не мораш више плесати свако вече, довољно је једном.
– Навиру сећања на та времена.
– Сећања?
– Да. Она која бих волела да заборавим.
– Има и за то лека.
– Каквог?
Пришао јој је, држећи витку боцу, направљену од тамнозеленог стакла.
– Шта је ово?
– Француско пиће, зову га зелена вила – рече и додаде јој чашу.
– Сипај.
На тренутак заћуташе и чаше им се сударише, а ваздух, одједном, док су они испијали први гутљај, постаде тежак од мириса апсинта и сећања.
– Укусно.
– Веома.
– Шта ви, господине Христићу, желите од ове реликвије? – подиже Љиља чашу, алудирајући на себе.
– Ожиљке и искуство. Имала си живот, плешући са Дионисом.
– Бескрајно окретање зарђалог точка, то сам имала. Само илузије и жаљења.
– Волели су те.
– Волели су карневал мене. Представу, плес и врхунац.
– Ускоро иде завршни чин. Нешто што ће остати иза тебе.
– Шта ће остати? Пропадање на филму.
– Уметност међу рушевинама, драга. Нешто кад нас више не буде.
Напунио им је поново чаше и, обоје, умирени, наставили су да причају, полако се припремајући за оно што долази.
– Одакле вам ове скулптуре? – упита Љиљана.
– Изнајмио од неког вајара на ноћ.
– А ми, како ћемо? – помало забринуто постави Љиљана питање.
– Ти ћеш стати тамо где сам поређао све оне скулптуре, а она скаламерија што видиш да је прекривена црним плаштом, то је камера. Ја стајем иза ње и почињем да снимам. Твоје да плешеш као некада.
– Ух, страх ме, не знам да ли ћу моћи – узврати Љиљана.
– Зато пиј. Не пијемо џабе ово пиће. Одвешће те у неки други свет.
– Како ви кажете.
– Хајде, да не дангубимо више, ја ћу да наместим камеру, а ти испиј још једну чашу.
Дошавши до камере, Христић је скинуо црни плашт и тиме открио велику месингану направу на танушним ногама. Наставио је, зналачки, да подешава објектив.
– Видиш ли ову камеру? – рече он, жмиркајући кроз сочиво. – Једног дана цео свет ће гледати кроз њу. Ово мало око – то је будућност. И верујем, постаће нам важније ко смо пред камером него шта смо иза ње.
– Далеко је то.
– Слажем се. Него, јеси спремна?
Попивши пуну чашу зелене текућине, устала је и, замантано, климнула главом.
– Стани испред камере – добацио је.
Осетивши у том тренутку опијеност, стала је између скулптура, гледајући према камери.
– Чекај – рече Христић и припито се одгега до грамофона у другом делу собе.
Чуло се шуштање, па пуцкетање, а онда је потекла музика. Композиција је полако обузимала собу. Мешавина источњачких звучних мотива и заносних жица мамила је еуфоричном пожудом. Ритам, чулан и сензуалан, будио је, међу њима, опскурне жеље, хипнотишући их опојном каденцом. Објектив је био спреман да прогута каскаду развратних покрета.
Смештена међу античким скулптурама, обратила је пажњу на благе пукотине на мермерним телима које су сведочиле да вечности има само у пропадању. У почетку се стидљиво њихала. Руке је померала полако, а ноге као да су оклевале да прате звук музике док је покушавала да се сети старих покрета. Дуго није плесала. Закопала је ту страну себе испод чаршава и похотних мушких гласова. Погледала је једном у камеру, па скренула поглед – као да ју је било срамота.
Онда је чула глас.
– Играј за вечност.
Дисање јој се убрзало. И почела је да се привикава на музику.
Затворила је очи.
И онда се догодило.
Осетила је да је обузима неземаљски занос, а делирична еуфорија распламсала се у дубини њеног бића. Покрети, валовити, усклађени, постали су, ритмичним њихањем, катарзични изрази ослобођења. Вртела се и савијала, показујући богато искуство проживљеног живота. Руке су јој се, очврснуте безбројним загрљајима, грациозно пружале и повлачиле у спиралним луковима, а стопала, изувена из ципела, отекла, жуљевита, стопљена са хладним подом, пркосила су умору година. Плесала је као да кида вео времена. Хаљина јој је склизнула с рамена. Ослобођена, није стала. Музика јој је све јаче тутњала кроз вене. Удови су је болели, али није престајала – опијена не само пићем већ и самим чином постојања.
Гола, предала се камери, и онда је на врхунцу – стала.
Издигла се, подигнутих облина, коже блиставе од зноја и посегнула за чашом.
Подигла је.
Застала.
Онда, уз крик безумља, разбила је о једну од скулптура.
Парчићи стакла зарили су се у длан док се зелена течност мешала са крвљу.
Танка црвена линија сливала се низ руку.
Дрхтаву окрвављену шаку принела је устима и, притиснувши је, попила капајућу крв.
Умирена, постала је живи мит пред хладним објективом.
Филмска трака се и даље окретала, хватајући последње дрхтаје њеног пркоса свему што мре.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдме и сокака.