Nagrađena priča na konkursu Sa kaldme i sokaka
Jovana Nikolić
U potpisu: A. Feldman
Dorćol, leto 1866. godine.
Pred fotografskim studiom Feldman stoje dva naoružana momka, pratioci inspektora policije, i čuvaju stražu. Prošlo je tek četvrt časa otkako je ulicom promarširao ovaj uniformisani trio, a čaršijom se već proneo glas da se među stanovnicima Jevrejske ulice krije austrijski špijun. Ne, ne špijun. Izgleda da je ipak u pitanju špijunka. Vest putuje brzo, poskakuje po tezgama uličnih prodavaca robe i oknima prozora, razmiče zavese i otključava kapije. Klizi niz oluke, zvecka ritmom kusura koji se spušta u otvoren dlan i za sobom ostavlja uzdahe neverice, neodobravajuća odmahivanja glavom, blagi miris zabrinutosti i tek pokoji osmeh. Svaka loša vest nekome negde razvedri jutro. Austrijska špijunka među dorćolskim Jevrejima, kakav dobar vic. Ima i onih koji su novost prihvatili s ponosom. Kneževina Srbija izgleda ipak nije toliko beznačajna i mala, ako je jedna evropska velesila obučila i poslala joj ženske špijune. Mnogi su se ipak složili u onom sigurnom – foto-aparat, ta grozna đavolska naprava, sa sobom je nosila samo zlo.
Dorćol, kasno proleće 1865. godine
U poslu je najvažnije izazvati skandal, privući pažnju i tek nakon toga prodati robu. Ako je nešto naučila u Beču, carskom gradu prepunom čudesa, bili su to načini da se proizvod ili usluga prodaju brzo, čak i u konkurentskom dvorištu. Anka je stoga u svoje kofere spakovala bočice, četkice, pincete, hemikalije, veliku crnu kutiju koja je imala moć da slike hvata u letu, a između njih trikove kojima ju je podučio mentor.
Stigla je pred vrata porodične kuće, koju je pre četiri godine napustila, iznenađena što je vreme nju toliko promenilo, a mesto kojem se vratila nimalo. Po imenu je pozvala dečaka iz susedstva kojeg je pamtila kao dete, a pred nju je sada stao mlad momak. Dala mu je dva puta presavijen papir bez koverte i nekoliko austrijskih novčića i naložila da trkne do kuće urednika lista Vidovdan. Kako zna i ume, neka mu u ruke preda njeno pismo i nikome ne govori o onome što unutra piše. Anka je odgledala kako njegove dugačke noge nestaju za uglom na kraju ulice i potom otvorila kapiju. Računala je na dečakovu znatiželju i nije se prevarila. Do narednog jutra već je ceo grad znao da se u Beograd vratila Feldmanova ćerka i da je sa sobom donela foto-aparat. I da je ponudila cenu upola manju od najjeftinijeg fotografskog studija u gradu. Kada je nakon nekoliko dana Ankin oglas osvanuo na stranicama časopisa, ova vest više nikome nije bila novost. Gnev ostalih beogradskih fotografa činila je da se njena velikodušna ponuda i odlična cena ne zaborave lako. Žena za foto-aparatom – to svet još nije video, a kamoli Beograd. Željni novih čuda, u foto-studio Feldman pohrlili su najpre obesni i mladi, vojnici i žandarmi, a sledili su ih i svi ostali.
Dorćol, jesen 1861. godine.
Reći će vam da sam se zaljubila u naočitog Austrijanca koji je kroz Srbiju putovao kao kroz predvorje sopstvenog doma – neopterećen tuđim mišljenjima, zainteresovan samo za zabavu i užitke. U svojoj ranoj mladosti moguće je da sam i sama pomišljala na ljubav kada bih imala priliku da sa njim porazgovaram, iako će me iskustvo naučiti da je u pitanju bila ljubav za slobodom, a ne muškarcem. Nikolaja, kako sam ga namerno zvala jer mu se istočnjačka varijanta njegovog imena nikako nije dopadala, upoznala sam u svojoj ulici. Videla sam ga sa prozora dok je postavljao aparat na jako usku i visoku stolicu, u nameri da fotografiše oronule kapije susednih kuća. Njemu je pejzaž mog detinjstva bio romantičan i dalek, stoga je nalazio razloga da mu se divi, dok sam ja u toj istoj ulici videla kraj sopstvenog života, lanac kojim su se ženska deca čvrsto vezivala za kolevku – prvo svoju, a zatim svojih potomaka.
Nalazili smo načine da se viđamo nasamo iako bi vam svako koga sam poznavala tvrdio da je to bilo posve nemoguće. Ne bi poverovali ni da ću biti dovoljno svojeglava i nerazumna da sa jednom haljinom i dva zlatna prstena, u torbi u kojoj se nalazila samo beležnica sa zapisanom adresom, pobegnem od kuće i menjajući vozove, brodove i zaprege, stignem do Beča. Da, mislili su da sam pobegla luda od ljubavi prema mladom putujućem fotografu koji mi je obećao ko zna šta, verovatno da će me oženiti, možda čak i verno voleti. Kako bih uopšte mogla da im objasnim da sam pobegla jer mi je obećao nešto mnogo vrednije – da će me naučiti tajnama fotografskog zanata i da ću, kada njima ovladam, sama zarađivati svoj novac.
Dorćol, leto 1866. godine.
– Draga Anka, ja znam sve o vama i nema potrebe da ovaj razgovor činimo dužim i komplikovanijim nego što je to nužno – rekao je inspektor sedajući na ponuđenu stolicu bez naslona, ispred kamere u malom studiju. – Među mladim oficirima vaše ime se pominje sa većom strašću od odlaska u rat.
– A ipak, vas nikada nisam imala prilike da fotografišem. Mogli bismo upravo sada da načinimo jedan lep portret za vašu gospođu suprugu – odgovorila je Anka skidajući zaštitnu kutiju sa aparata podignutog na postolje u visini njenih grudi.
– Koristite belo platno, poput putujućeg fotografa… – primetio je inspektor.
– Ja jesam putujući fotograf – nasmešila se devojka, iako je osmeh ostao skriven iza crne zavese koja joj je prekrila lice. – Mirno sada…
Bljesak kakav nije očekivao samo na tren zbunio je inspektora.
– U Beogradu ste već duže od godinu dana – dodao je kada se njeno lice ponovo pojavilo nad čudesnom napravom.
– Ali mi je vreme za novi put, zar ne?
Bilo je stvari, u poslu i onom manjem delu života koji se odvijao van njega, koje inspektor nije mogao da razume, iako je važio za najboljeg u svojoj klasi. Spremajući se tog jutra da Anku Feldman pošalje bilo gde van njegovog grada, inspektor je sumnjao da je popularnost, gotovo opčinjenost ovom ženom među vojskom, bila jedna od nedokučivih zagonetki. Ipak, četvrt časa i nekoliko razmenjenih rečenica ispred njenog aparata, inspektor je razumeo sasvim dobro moć koju je imala nad njegovim polom. Nije u pitanju bila lepota tela, ne, bila je to njena pamet, hladna, proračunata, dovoljno stamena da se u trenucima opasnosti posluži humorom, pa i sarkazmom. Muški um u ženskom telu, takvoj je kombinaciji nemoguće odoleti i zato je bolje da Anku Feldman, zajedno sa njenim foto-aparatom, pošalje preko granica Kneževine. Ona je bila problem za čije je rešavanje morala biti zadužena policija neke bogatije i moćnije zemlje.
– Volela bih ipak da znam za šta ću biti optužena? – pitala je devojka vodeći svog gosta ka vratima.
– Poput vas, i ja bih želeo da me u istoriji upamte kao progresivnog i modernog čoveka. Stoga vas neću optužiti za prostituciju. Možete biti ponosni na sebe, od danas u Srbiji živite pod sumnjom da ste carska špijunka – rekao je inspektor podigavši šešir u znak pozdrava. – Pod sumnjom i pod prismotrom. Doviđenja.
*
Ana ili Anka Feldman bila je dorćolska Jevrejka, prva žena fotograf u Srbiji. Zanat je izučila u Beču, nakon čega se vraća u Beograd i otvara fotografski studio. Omiljena tema njenih fotografija bili su mladi srpski vojnici. U jesen 1866. godine, Ana Feldman napušta Beograd, vraća se u Beč, a potom se seli u Zadar. Njene fotografije pronađene su u arhivima i privatnim zbirkama mnogih srpskih i hrvatskih gradova. O datumu i mestu njene smrti još uvek nema nikakvih podataka.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Sa kaldme i sokaka.