Награђена прича на конкурсу Са калдме и сокака
Јована Николић
У потпису: А. Фелдман
Дорћол, лето 1866. године.
Пред фотографским студиом Фелдман стоје два наоружана момка, пратиоци инспектора полиције, и чувају стражу. Прошло је тек четврт часа откако је улицом промарширао овај униформисани трио, а чаршијом се већ пронео глас да се међу становницима Јеврејске улице крије аустријски шпијун. Не, не шпијун. Изгледа да је ипак у питању шпијунка. Вест путује брзо, поскакује по тезгама уличних продаваца робе и окнима прозора, размиче завесе и откључава капије. Клизи низ олуке, звецка ритмом кусура који се спушта у отворен длан и за собом оставља уздахе неверице, неодобравајућа одмахивања главом, благи мирис забринутости и тек покоји осмех. Свака лоша вест некоме негде разведри јутро. Аустријска шпијунка међу дорћолским Јеврејима, какав добар виц. Има и оних који су новост прихватили с поносом. Кнежевина Србија изгледа ипак није толико безначајна и мала, ако је једна европска велесила обучила и послала јој женске шпијуне. Многи су се ипак сложили у оном сигурном – фото-апарат, та грозна ђаволска направа, са собом је носила само зло.
Дорћол, касно пролеће 1865. године
У послу је најважније изазвати скандал, привући пажњу и тек након тога продати робу. Ако је нешто научила у Бечу, царском граду препуном чудеса, били су то начини да се производ или услуга продају брзо, чак и у конкурентском дворишту. Анка је стога у своје кофере спаковала бочице, четкице, пинцете, хемикалије, велику црну кутију која је имала моћ да слике хвата у лету, а између њих трикове којима ју је подучио ментор.
Стигла је пред врата породичне куће, коју је пре четири године напустила, изненађена што је време њу толико променило, а место којем се вратила нимало. По имену је позвала дечака из суседства којег је памтила као дете, а пред њу је сада стао млад момак. Дала му је два пута пресавијен папир без коверте и неколико аустријских новчића и наложила да тркне до куће уредника листа Видовдан. Како зна и уме, нека му у руке преда њено писмо и никоме не говори о ономе што унутра пише. Анка је одгледала како његове дугачке ноге нестају за углом на крају улице и потом отворила капију. Рачунала је на дечакову знатижељу и није се преварила. До наредног јутра већ је цео град знао да се у Београд вратила Фелдманова ћерка и да је са собом донела фото-апарат. И да је понудила цену упола мању од најјефтинијег фотографског студија у граду. Када је након неколико дана Анкин оглас освануо на страницама часописа, ова вест више никоме није била новост. Гнев осталих београдских фотографа чинила је да се њена великодушна понуда и одлична цена не забораве лако. Жена за фото-апаратом – то свет још није видео, а камоли Београд. Жељни нових чуда, у фото-студио Фелдман похрлили су најпре обесни и млади, војници и жандарми, а следили су их и сви остали.
Дорћол, јесен 1861. године.
Рећи ће вам да сам се заљубила у наочитог Аустријанца који је кроз Србију путовао као кроз предворје сопственог дома – неоптерећен туђим мишљењима, заинтересован само за забаву и ужитке. У својој раној младости могуће је да сам и сама помишљала на љубав када бих имала прилику да са њим поразговарам, иако ће ме искуство научити да је у питању била љубав за слободом, а не мушкарцем. Николаја, како сам га намерно звала јер му се источњачка варијанта његовог имена никако није допадала, упознала сам у својој улици. Видела сам га са прозора док је постављао апарат на јако уску и високу столицу, у намери да фотографише оронуле капије суседних кућа. Њему је пејзаж мог детињства био романтичан и далек, стога је налазио разлога да му се диви, док сам ја у тој истој улици видела крај сопственог живота, ланац којим су се женска деца чврсто везивала за колевку – прво своју, а затим својих потомака.
Налазили смо начине да се виђамо насамо иако би вам свако кога сам познавала тврдио да је то било посве немогуће. Не би поверовали ни да ћу бити довољно својеглава и неразумна да са једном хаљином и два златна прстена, у торби у којој се налазила само бележница са записаном адресом, побегнем од куће и мењајући возове, бродове и запреге, стигнем до Беча. Да, мислили су да сам побегла луда од љубави према младом путујућем фотографу који ми је обећао ко зна шта, вероватно да ће ме оженити, можда чак и верно волети. Како бих уопште могла да им објасним да сам побегла јер ми је обећао нешто много вредније – да ће ме научити тајнама фотографског заната и да ћу, када њима овладам, сама зарађивати свој новац.
Дорћол, лето 1866. године.
– Драга Анка, ја знам све о вама и нема потребе да овај разговор чинимо дужим и компликованијим него што је то нужно – рекао је инспектор седајући на понуђену столицу без наслона, испред камере у малом студију. – Међу младим официрима ваше име се помиње са већом страшћу од одласка у рат.
– А ипак, вас никада нисам имала прилике да фотографишем. Могли бисмо управо сада да начинимо један леп портрет за вашу госпођу супругу – одговорила је Анка скидајући заштитну кутију са апарата подигнутог на постоље у висини њених груди.
– Користите бело платно, попут путујућег фотографа… – приметио је инспектор.
– Ја јесам путујући фотограф – насмешила се девојка, иако је осмех остао скривен иза црне завесе која јој је прекрила лице. – Мирно сада…
Бљесак какав није очекивао само на трен збунио је инспектора.
– У Београду сте већ дуже од годину дана – додао је када се њено лице поново појавило над чудесном направом.
– Али ми је време за нови пут, зар не?
Било је ствари, у послу и оном мањем делу живота који се одвијао ван њега, које инспектор није могао да разуме, иако је важио за најбољег у својој класи. Спремајући се тог јутра да Анку Фелдман пошаље било где ван његовог града, инспектор је сумњао да је популарност, готово опчињеност овом женом међу војском, била једна од недокучивих загонетки. Ипак, четврт часа и неколико размењених реченица испред њеног апарата, инспектор је разумео сасвим добро моћ коју је имала над његовим полом. Није у питању била лепота тела, не, била је то њена памет, хладна, прорачуната, довољно стамена да се у тренуцима опасности послужи хумором, па и сарказмом. Мушки ум у женском телу, таквој је комбинацији немогуће одолети и зато је боље да Анку Фелдман, заједно са њеним фото-апаратом, пошаље преко граница Кнежевине. Она је била проблем за чије је решавање морала бити задужена полиција неке богатије и моћније земље.
– Волела бих ипак да знам за шта ћу бити оптужена? – питала је девојка водећи свог госта ка вратима.
– Попут вас, и ја бих желео да ме у историји упамте као прогресивног и модерног човека. Стога вас нећу оптужити за проституцију. Можете бити поносни на себе, од данас у Србији живите под сумњом да сте царска шпијунка – рекао је инспектор подигавши шешир у знак поздрава. – Под сумњом и под присмотром. Довиђења.
*
Ана или Анка Фелдман била је дорћолска Јеврејка, прва жена фотограф у Србији. Занат је изучила у Бечу, након чега се враћа у Београд и отвара фотографски студио. Омиљена тема њених фотографија били су млади српски војници. У јесен 1866. године, Ана Фелдман напушта Београд, враћа се у Беч, а потом се сели у Задар. Њене фотографије пронађене су у архивима и приватним збиркама многих српских и хрватских градова. О датуму и месту њене смрти још увек нема никаквих података.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдме и сокака.