Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Светлана Станковић
Судбина
Јесење јутро, необично хладно за ово доба године. Густа магла је гутала све што се голим оком могло видети. Мита је лаганим кораком ишао калдрмом, напрежући очи да добро види куда иде. Лепљиви, влажни ваздух улазио му је у ноздрве, хватајући му се за ситне длачице и уредно пострижене бркове, па је с времена на време морао марамицом да скупља ту течност.
То време подсети га на једно давно прошло време, када је као голобради младић са једва напуњених четрнаест година отишао из свог родног села у потрази за послом. Место где се родио било је планинско, па се осим сточарства ништа друго није могло радити јер није било услова ни за шта друго. Тако су сва деца одлазила у низије, остављајући родитеље да се сами старају о домаћинству. У потрази за бољим животом, и Мита је у позну јесен кренуо од своје куће. Пешачио је узаним козјим стазама, кроз густе шуме, вртаче и неприступачну забит, где су га вребале разне опасности. Прошао је кроз неколико малених села да би на крају стигао у Врање.
Кажу: „Роди ме, мајко, срећног, па ме баци у коприве.” Тако је и Миту његова срећна звезда довела до једне старе, запуштене кафане на самом улазу у град. Уморан и исцрпљен од далеког пута, у вуненим чарапама поцрнелим од прљавштине, свињским опанцима већ добро излизаним од дугог пешачења, панталонама које су биле више закрпљене него целе, са кожухом од јагњеће коже и фесом на глави, уђе у кафану.
Како је већ пао мрак, зачуди се кад кроз прозор виде да у просторији још има светлости. Дете са села, никада није ни чуо за кафану, већ помисли да ту неко живи. Позва два-три пута пред вратима, па како му нико не одговори, скупи храброст и полако их отвори. Запахну га мирис дувана, ракије и дима са огњишта. Уз одсјај петролејке и мало жара из огњишта, Мита први пут виде просторију са више грубо тесаних столова и столица, за којима су седели пијани и полупијани људи. Неки су седели држећи чибук у руци, док је на столу стрпљиво чекала ракија да је власник испије. Неко је, већ у видно алкохолисаном стању, прислонио главу на сто и хркао, сањајући слатке снове. Газда кафане, видевши збуњеног младића, позва га к себи питајући га шта тражи.
Газда беше омањи, мало гојазнији човек са бабурастим носем, испод којег је расла неуредна, густа и проседа брада. Коса испод феса беше му скроз бела.
– Помаже Бог! Тражим газду ове куће – рече Мита.
– Тај сам. Шта ти је по вољи?
– Путовао сам дуго, издалека. Дошао сам да нађем каквог посла, а молио бих, ако има негде, да ме пустите да преспавам. Много сам уморан.
Газда га мало боље погледа, виде испред себе голобрадо дериште, па се сажали на њега. Био је сам са женом.
– А шта би ти да радиш?
– Било шта, газда. Чуо сам да у Врању има посла за свакога.
– Има, има, ко хоће да ради. Ето, и мени треба шегрт да ме слуша. Ако ти одговара, овде ћеш за почетак да чистиш, служиш народ, храниш стоку и да одеш у варош кад затреба. Моја жена Милка добро кува, а наћи ћемо ти и неку одећу како доликује. Ако будем задовољан тобом, даћу ти и плату.
Устаде са столице, па тешким кораком оде до једног удубљеног дела зида. Одатле узе тањир са сиром и комад хлеба, па донесе Мити.
– Узми, једи. Иза кафане је штала, па преспавај у њој. А сутра рано, чим почне да свиће, да те видим овде. Је л’ ти одговара, делијо?
– Одговара, газдо!
– Е, сад једи. Него, не чух како се ти оно зовеш, делијо? Ја сам газда Јордан. А ти?
– Ја сам Мита – рече и објасни из ког краја долази.
Тако је Мита прву ноћ провео на периферији Врања, у штали на сену, у близини кафане у којој ће му се живот променити из корена. Био је веома вредан и сналажљив, па је брзо постао миљеник газде Јордана, а његова жена Милка заволела га је као да га је родила.
Поред Мите, газда Јордан доби поново вољу за животом. Уз стару, направише још једну кафану, све лепо окречише, додадоше још столова и столица, а за лето отворише и башту. Доведоше и девојку из околине Лесковца да пева. Обучена у свилу и окићена накитом, танког струка и дуге, густе црне косе, играла је у ритму даира и песме. Многа мушка срца остадоше сломљена, а многе жене завијене велом туге, знајући за ким срце њихових мужева куца.
Врло брзо се прочуло за кафану газде Јордана, па је народ из целог Врања хрлио тамо да ужива у песми и пићу. Посла је било толико да нису стизали све да послуже. Било је ту и туча, суза због неке песме, весеља, а гости су се углавном враћали кући пијани, па су и кочијаши увек имали посла.
Јордан и Милка су толико заволели Миту да су га примили у кућу да живи са њима као члан породице, па је тако са њима делио и добро и зло. Једном месечно је одлазио у главну улицу Врања и остављао новац породици која је живела у великом, каменом поплочаном дворишту са великом двоспратном кућом. До спрата се долазило дрвеним степеништем, ограђеним исто тако дрвеном оградом, па са трема у одаје које никад није видео. Могао је само да замисли каква је лепота унутра кад је већ двориште било тако лепо. На самом крају дворишта налазила се малена кућица у којој је живела породица којој је доносио новац.
Када би некад уместо родитеља изашла девојка, његовој срећи није било краја. Осетио је да према њој није равнодушан и да све чешће мисли на њу. Никада нико није спомињао зашто им носи новац и ко су они, али знао је да нешто постоји. Затварајући велика, тешка врата капије и остављајући девојку иза њих, успут је чврсто решио да пита газду о чему се ради. Тако би сазнао и понешто о њој. Ниједна дама није могла да засени лепоту и љупкост те скромне девојке са цветом у коси.
Тако је Мита сазнао од газде Јордана за његову тешку судбину: разбеснели Турчин сабљом му је посекао сина од једва годину дана и прву жену у тренутку док је точила воду у ибрик са градске чесме, а дете јој беше повезано на леђа. Разбеснели Турчин је на свом враном коњу, исуканом сабљом, секао у галопу све што му се нашло на путу, па се тако зла коб поиграла и поставила његову жену и дете испред бритке сабље Турчинове. Милка, друга жена, не могаше да му роди дете, па се Јордан помирио са судбином и божјом вољом. Сазнаде и да је кућа у којој је одлазио и носио новац била кућа у којој је тада живео, те да је, због превелике туге и подсећања на њих, отишао из ње остављајући слуге да брину о њој. Само је једном годишње одлазио тамо, на дан њиховог страдања.
Сада је Јордан у Мити видео сина којег је давно изгубио, па када је умирао, начини тапију да све оставља Мити у наследство, а да је Митина дужност да дочува Милку и обоје их сахрани како доликује. Када је и Милка умрла, Мита се пресели у велику кућу. Ожени се ћерком слуге која му се толико свиђала и изроди са њом четири сина и три кћери. Своје родитеље доведе под свој кров да своје последње дане живота проведу у миру и без страха од самоће. Развијао је свој посао, па је тако отворио још неколико кафана у граду и беше поштован и цењен у целом Врању и околини, међу људима без обзира на веру. Волео је све своје кафане, али ону одакле је све започето ништа није могло да замени. Зато је сваког јутра прво одлазио до ње. Није волео вожњу фијакером без преке потребе. Тако је и овог јутра, кроз густу маглу, затварајући тешку капију за собом, ослушкивао своје кораке који су усамљено одзвањали калдрмом док је ишао у своју кафану присећајући се тих првих дана, пролазећи мислима калдрмом прошлости.