Награђена прича на конкурсу Са калдме и сокака
Никола Илић
Од Јордана до Мораве
Крушевац, средина XIX века
Звезда је полако падала ка хоризонту, те се на њеном златном сјају накупила румена рђа. Арон је мало заливао цвеће на свом доксату, пред улазним вратима, мало гледао у небо и мало извиривао низ сокак. На неравној калдрми спази двојицу. Готово су поскакивали, журећи некуд. Стојан и Алекса. Кад је био сигуран да су довољно близу да га виде, махнуо је уз осмех. Стојан је стидљиво узвратио млитавим покретом руке, те пожурио напред. Алекса се правио да не види. Арон се вратио свом цвећу.
Недуго за овом двојицом појави се трећи. Адам. Ишао је право ка Ароновој кући, готово се саплићући о облутке калдрме. Очи су му биле мутне, усне стегнуте. Ћутке је отворио Аронову капију, као да отвара своју. У неку руку и јесте била његова; чешће се за њу ’ватао него за сопствену. Није било дана да није свратио, макар на часак, да прошири нови абер или да се насмеје старом.
– Ниси отишô у кафану? – Арон се насмеја, а осмех му се преобрази у светлост која се настанила у његовим плавим очима. Плављим од неба србијанског. – Немо’ тако, ће се забрину они твоји ништаци.
– Био сам – промрмља Адам и заћута на тренутак. Ни глас ни задах му нису одавали знаке алкохола, те Арон закључи да није ни пио. – И јесу ништаци. Знаш да неки почели да се крштав’у?
Значи, то је… – Почели – одговорио је мирно. Као да говори о облацима што доносе кишу. О свракама што кљују жито испод руиниране Лазареве куле. О обичном дану.
Адаму се то није свидело. Смеђе очи му се напунише жара. – Веле, ’оћеш и ти да се крстиш – Адам изроди ове речи више као осуду него као питање, откривши зашто је свратио.
– ’Ајде у кућу.
Доксат, обојен руменилом залазеће звезде, остаде сам да мирише цвеће. Арон и Адам одоше у кућу, у безбедну белину зидова, ’де се на столу убрзо родила флаша ракије, а крај ње два сина – два чокањчића. Чокањ куцну о чокањ, зазвонивши. Адам је често знао да се у шали прекрсти после куцања, како би насмејао Арона. Али данас то није урадио. Ракија се прели у реч, реч у десет, десет у беседу. Адам се, зачудо, окренуо тврдој Мојсијевој вери. Арон никад раније није видео ту ревност у њему. Лежала је у дремежу, изгледа. Али претња од нестанка вере Мојсијеве – и, можда битније, заједнице јудејске – расанила је тај дремеж.
– Треба да постанемо мераноси?![1] – Адам пљуну о патос. – Нису нам преци бегали из Шпаније да би ми издали веру и порекло!
– Хмм – прохукта Арон. Полако је узео чокањче, изврнуо га у себе, те кроз грло рањено жестином ракије проговорио: – Преци су ми бегали – ударио је шаком о сто. – Ја не бегам! Оденак сам рођен! Оденак сам порасô! Ако само треба неки поп да ме пошкропи са босиљкачу и да промрмља неке речи… Ако само треба да биднем Левић, а јок Леви…
Адам скочи на ноге. – Ш’ма Јисраел Адонај елохејну, Адонај ехад[2] – строго срочи молитву. – Адонај ехад – Господ је један! Није ни човек, ни тројица! И ми смо Његов народ! Ако га ми издамо…
– Адаме… Баста.[3]
У Адамовим очима заблиста искра, суза којој није дозволио да се скотрља у црну браду. – Баста… – прошапутао је тихо. Дрхтавом руком је прошао кроз густу црну косу. Кренуо је ка вратима, али се пред њима окренуо. – Кад ћеш… – Адам није успео да доврши питање, али је Арон знао шта га пита.
– За неки дан – одговори Арон. – Адаме, ово ништа не мења – додао је. – Што се нас тиче, мислим. Опет ће да пијемо ракију заједно. Да је’мо. Да се шалимо. Да живимо.
Адам га је погледао својим топлим очима, кроз те очи му преневши тугу. Тугу која се, Арону се чинило, протеже четир’ века до Шпаније, па и даље, до Рима и до Вавилона. Неку тугу што је са Јордана дошла чак до Мораве.
– Ово све мења.
Квака зашкрипа и Адам изађе.
***
Године 1844. кнез Александар Карађорђевић доноси декрет којим се Јеврејима забрањује живот у Србији мимо Београда, што ће потврдити и уредба Владе из 1846. године. У овом периоду је Министарство унутрашњих дела донело једну уредбу према којој су се сви Јевреји који живе ван Београда по смрти најстаријег члана своје породице морали преселити у Београд. Многи крушевачки Јевреји, принуђени да бирају између своје вароши и своје вере, изабрали су оно прво. По смрти очева и дедова, приступали би босиљкачи. Примили би православну веру, те би касније посрбили и своја презимена, од Левија постајући Левићи, од Кона Конићи, од Тајтацака Тајтацаковићи – од Јевреја Срби. Тако се 1852. године крстио и извесни Арон Шарон, предак крушевачких Шароњића. По њему и онима који су делили његову судбину је обликован и мој Арон Леви(ћ).
Прогон Јевреја окончао је 1859. године кнез Милош Обреновић, мада је његов наследник Михаило 1861. године поново забранио Јеврејима да се насељавају ван Београда, са изузетком оних породица које су се већ претходно населиле по небеоградским варошима Србије. Но, лице Крушевца је трајно измењено. Малена јудејска плочица деветнаестовековног крушевачког мозаика напукла је, поделивши се на малобројне Јевреје који су истрајали у својој „Мојсијевој вери”, пркосећи закону – које сам иконизовао у Адаму – и бројније новопечене православне Србе јеврејских корена, који су уз светосавске обичаје потајно одржавали и јеврејске.
[1] Меранос је назив који се користио за оне Јевреје који су у XV веку примили римокатоличку веру како би остали у Шпанији и Португалији. Почетком ХХ века је у Крушевцу излазио часопис Меранос, који се бавио статистиком рођених, ожењених и умрлих православаца јеврејског порекла.
[2] „Чуј, Израиљу, Господ је наш Бог, један је Господ” (хебрејски).
[3] „Доста” (ладино).
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдме и сокака.