Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova
Branka Marković
Medaljon gospođe Stanislave
Prohujaše silne godine iza nas, Vranjanaca.
Prohujaše i na celom ovom svetu, nije da nisu. Ali ispričaše i mnoge priče o precima našim i drugačijim danima koji ostaviše tragove, ožiljke i brazde u novom dobu svakodnevice koja ih se seti, katkad. Ipak, kad god nam dušu uzburkaju i zanjišu ta prošla vremena u ovim našim južnim baštama i avlijama, a na basamacima zamirišu maleni karanfilići u starim zemljanim saksijama i pored česmi i bunara, kad god nam se iznenadni mirisi dunja, lipa, šljiva i šarenih ružica pored niskih cokli u nozdrve i srce ušunjaju – opet zatreperimo radošću. A možda je to i seta, koja i nostalgiju za ruku drži: sećanjima odletimo u vreme kada smo bili samo deca, očiju punih sunca, u ruci držeći krišku svinjske masti sa alevom paprikom preko nje, ili sa kornetima čiji je sladoled imao samo tri ukusa: vanilu, jagodu i čokoladu. U tom, nekako stalno osunčanom dobu, kad su ljudi jedni druge gledali ravno u oči i imali vremena za snove ostvarujući ih srcem – zagrljaj je bio tako topao i snažan, a ipak, nežan i iskren! Amaneti i roditeljske reči sinovima i kćerima upućeni, darovi njihovi umotani u ljubav – grejali su duše njihove dece i porodično poreklo čuvali kao svetinju.
A u čaršiji vranjskoj, na kaldrmi, asfaltu, kolovozima, zemljanim i travnatim komadima nekadašnjeg nam rodnog mesta – živele su i porodice čije se gvozdene, crne kapije sa isprepletanim ružama i listićima, još uvek provuku kroz naše misli. Sećam se jedne od njih: kako i ne bih, kad sam živela preko puta nje! Tu su kapiju tridesetih godina prošlog veka kovali i skovali čuveni majstori iz Beograda (firma Gliše Josipovića), iz Dušanove ulice na Dorćolu, za kuću Antanasa Pešića – Tase Mlinara.
I baš u tu uglednu kuću raskošne avlije, u čijoj su štali domaćini brižno čuvali i rasnu kobilu Lisku i gde je podrum uvek bio prepun teglica sa slatkom od šljiva, kora lubenica i trešanja, bačvi odličnog vina i rakije – udade se, jednog proleća, ćerka Vaske, iz ugledne, vranjske smiljkovske familije Rusimovića – Stanislava.
Nju je oženio onaj naočiti Antanas Pešić, mlinar vranjski i vredan čovek koji je u svoj mlin mnogo uložio.
Završivši mlinarski zanat, među prvima na jugu Srbije otvorio je tada i svoj mlin na valjke, pre toga imavši mlin „na kamen”, predano stvarajući lepu budućnost.
Kasnije je kupio i mlinove-mašine i čekičar-mlin u Austriji, pa se Stanislava, bogme, lepo udala „pošavši” za njega, Pešinog unuka, i iz domaćinske kuće ušla – u još jednu takvu! Vaska, majka njena, dolazila je često kod ćerke, katkad zasadivši u Tasinoj bašti i poneku cvećku.
Uvek sa osmehom i dobrim rečima.
A i voleli su se Stanislava i Antanas. Izrodili su lepu dečicu i živeli spokojno i u radosti, sve do rata, koji je mnoge avlije i sokake vranjske zatamnio i radost ugušio strepnjama, a kaldrmu, po kojoj su do juče veselo trčali veseli Vranjančiki, kako ovde i dan-danas zovu vranjsku decu, prekrio sumornom senkom nečega zlog.
A jednog zimskog jutra, početkom 1944. godine, niotkuda i naopako, u kuću i u Tasin mlin banuše žandarmi. Da se, kao, raspitaju za ujam u novcu ili žitu: državi da se plati! Razmileše se po širokoj avliji, preturajući po onoj hladnoći, svugde! Samo što kamenje ne počeše da podižu!
„Deca, u kuću! ’Ladno nadvor, ulegnite unutra!”, vikao je dubokim glasom Tasa, mršteći se, dok mu je u grudima srce ludački tuklo, nepomireno sa javašlukom nekoliko izdajnika vranjskih i nepravdom ratnih dana.
Kraj njega, pri dnu basamaka[1], stajala je i njegova Stanislava u svilenoj spavaćici, do grla zakopčanoj. Preko spavaćice je, na lančiću, blistao mali, predivan zlatni medaljon, koji se nije često viđao u ovim krajevima. Ogrnuta ženskim podužim mintanom od babe što joj je ostao, drhtala je u tom jutarnjem mrazu, a ruka joj i nehotice pođe ka grudima i onom medaljonu što joj ga je majka na samrti poklonila, držeći je za ruku i grleći je:
„Ćerko moja, zlato majkino, čuvaj ga. Baba ga je moja od njenu babu dobila. Ne ga skidaj od gušu! Da te moje srce greje, da mi te čuva od katili! Arno da ti je i u kuću i na tvoji deca! Sreću da vi na svi donese! Dođi, da te gušnem, pa da si otidnem mirna…”
Pa umre stara Vaska, a o tom je lepom medaljonu dugo kružila priča vranjskom čaršijom: kako je u Carigradu, davno, neki dobrodušni Turčin koji je sedam ćerki imao, pa kad mu se sin rodio – izlio medaljon u zlatu, s merakom i u svom dućančetu. U njega je ugravirao neke sitne znakove ili slova, ko bi ga znao, nikad rastumačene!
Posle je medaljon poklonio nekom putniku s juga Srbije, koji se tamo tog dana slučajno zatekao u dućanu.
Pa mu je i blagoslov dao, onako radostan, da ga pokloni kakvoj dobroj duši.
***
U jednom trenutku žandarmi gotovo projuriše kroz mlinarevo dvorište ka kapiji i ulici, gde je, baš tad, Goranac iz susednog sokaka prodavao slane pogačice, vičući sa starog bicikla:
– Sve će se prodadev, još malka ostalo!
A onda, desilo se nešto što će Stanislavu, poput noža zarivenog u njeno srce – boleti i proganjati svakodnevno: jedan se žandarm vrati i stade ispred nje.
Zagleda se u onaj njen medaljon na lančiću, pa ga naglo strže sa njenog vrata i onako pokidanog, ravnodušno stavi u džep uniforme. Pa ode, pevušeći.
– Nemoj, preklinjem te. Od majku mi je! – ona vrisnu i skoro pade, ali je Antanas zadrža i zagrli, a onaj se vrisak komšilukom prepričavao mesecima kasnije. Svi koji su ga tada čuli opisivali su ga kao samrtni krik i kao kletvu.
Kao najdublju tugu.
***
Početkom 1946. godine u kuću Tase mlinara i njegove žene Stanislave svraćali su mnogi iz komšiluka i varoši da iz njihovih bačvi natoče vino ili rakiju. Prodaja im je dobro išla, a neki su tu, u mlinu njihovom, i popili pokoju čašu rakije, uz „lafenje”.
Bio je kraj avgusta kad u njihovo zeleno dvorište naiđe i onaj isti žandarm koji je pre dve godine, u zimu, oteo Slavkin medaljon, bezočno ga strgavši sa njenog vrata i požurio na kaldrmu, da kupi slanu pogačicu i u slast je pojede, ne mareći što u džepu drži nešto tuđe i što mu ne pripada: nečije suze, ljubav, sećanje na majku…
Sav oronuo, neuredan, žutog i nekako potamnelog lica, u pocepanom sakou i u papučama koje nisu imale nekoliko kaišića, pa je prosto bio bos – on se pognute glave prišunja do kapije porodice Pešić, u potrazi za besplatnom čašicom rakije.
Alkoholičar, kome su i brzu smrt mnogi predviđali jer se nije treznio pijući svakakav alkohol po čaršiji, on se, bez imalo stida, tog dana i kod Tase pojavio! A kad je kroz kapiju ušao, jedini suncokret u Slavčetovoj bašti, onaj koji je baš Vaska pokojna nekad zasadila u bašti ćerkinoj, odjednom se savi skoro do zemlje! Iako je dan bio sunčan, niotkuda je naišla ogromna senka i prekrila pola kuće i dvorišta: tako je, kasnije, pričala moja nana Magda, koja je ispred naše kuće, preko puta Pešićevih, na klupici sedela, prebirajući, kroz prste, dedine brojanice.
***
Kad ugleda bivšeg žandarma, Stanislava, koja je u bašti čeprkala oko biljaka – preblede i zatetura se. Duboko uzdahnu, kao da joj je snaga neka bila potrebna, a taj je uzdah čak i njen Tasa čuo, iako je stajao na drugom kraju dvorišta.
I već se spremao da otera „gosta”, kad ga Slavka zaustavi. Ona stade, licem u lice pred bivšim žandarmom, rekavši mužu da gostu donese rakiju:
– I? Obogati li se? Air vide li?[2] Bar mi kaži, što bidna s’s moj medaljon? Od majku mi je, znaja si toj! Vidim… ne ti je sreću doneja! Kude je?
Ali je mršav čovek pogleda bezizražajno, sa mrtvilom u očima, pa promuca:
– E, mori, Slavče, bar fajdu da vidô od t’g! Odma’, t’j d’n – uzede ga komandir. Rekli mu da sam ga uzeja od tebe, a on, kao – će ti ga vrati. Komandir umre posle mesec d’na otkako mi ga uzede lanče. A i žena mu se razbole od neku tešku boles’. Ne znam što je posle bilo… ete, sabajle[3] ču… i ona umrela s’d, skoro!
– Popij si ovuj rakiju i idi si! Eve, i sa slatko od šljive će te poslužim. Kletve nesam frljala[4] na nikog, pa neću ni na tebe! I majčica moja bi ti oprostila, znam! Idi si! Nek ti je prosto! – reče mu tiho gospođa Stanislava i kao da joj neki mir na obrve pade, najzad. Ko zna, možda je majku Vasku kraj sebe osetila, kako joj kosu s vrata podiže i oko njega opet lančić s medaljonom stavlja, da je miluje i teši kad joj crni oblak nad avlijom bane.
Dok je Zagrebačka ulica tonula u sumrak, onaj suncokret polako opet podiže glavu, a neka se svetlost blagim snopovima razli mlinom, avlijom i baštom. Bar nam je tako ispričala moja nana:
– Čudo! Usred mrak – glavu uprčija[5] u nebo! Sa svoji oči sam videla! – klela se.
***
Medaljon gospođe Stanislave nikada niko nije pronašao.
Ako se i nadala da će ga jednog jutra ugledati okačenog o kvaku mlina ili kapije – Stanislava je prestala da očekuje čudo, mada su joj zenice postale spokojnije, iako je nade nestalo.
Kao što je i jedne godine nestao deo ulice sa mnogim kućama, među kojima i kuća, mlin i bašta porodice Pešić. Sada se ta ulica drugačije zove, a na mestu dvokrilne kapije firme Gliše Josipovića sa Dorćola – nikle su betonske zgrade i parking.
Ostala je samo još ona neobjašnjiva svetlost koja se, katkad, provuče kroz neke nove ulične kapije, ali sa livenim, a ne kovanim šiljcima.
I vitka stabljika sa cvetnom glavom suncokreta, koju ponekad ljudi iz komšiluka ugledaju pri zalasku sunca.
Čudno, ali je ona uvek podignute glave.
[1] Pri dnu stepenica.
[2] Vide li korist?
[3] Ujutru.
[4] Bacala.
[5] Glavu podigao visoko.