Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Бранка Марковић
Медаљон госпође Станиславе
Прохујаше силне године иза нас, Врањанаца.
Прохујаше и на целом овом свету, није да нису. Али испричаше и многе приче о прецима нашим и другачијим данима који оставише трагове, ожиљке и бразде у новом добу свакодневице која их се сети, каткад. Ипак, кад год нам душу узбуркају и зањишу та прошла времена у овим нашим јужним баштама и авлијама, а на басамацима замиришу малени каранфилићи у старим земљаним саксијама и поред чесми и бунара, кад год нам се изненадни мириси дуња, липа, шљива и шарених ружица поред ниских цокли у ноздрве и срце ушуњају – опет затреперимо радошћу. А можда је то и сета, која и носталгију за руку држи: сећањима одлетимо у време када смо били само деца, очију пуних сунца, у руци држећи кришку свињске масти са алевом паприком преко ње, или са корнетима чији је сладолед имао само три укуса: ванилу, јагоду и чоколаду. У том, некако стално осунчаном добу, кад су људи једни друге гледали равно у очи и имали времена за снове остварујући их срцем – загрљај је био тако топао и снажан, а ипак, нежан и искрен! Аманети и родитељске речи синовима и кћерима упућени, дарови њихови умотани у љубав – грејали су душе њихове деце и породично порекло чували као светињу.
А у чаршији врањској, на калдрми, асфалту, коловозима, земљаним и травнатим комадима некадашњег нам родног места – живеле су и породице чије се гвоздене, црне капије са испреплетаним ружама и листићима, још увек провуку кроз наше мисли. Сећам се једне од њих: како и не бих, кад сам живела преко пута ње! Ту су капију тридесетих година прошлог века ковали и сковали чувени мајстори из Београда (фирма Глише Јосиповића), из Душанове улице на Дорћолу, за кућу Антанаса Пешића – Тасе Млинара.
И баш у ту угледну кућу раскошне авлије, у чијој су штали домаћини брижно чували и расну кобилу Лиску и где је подрум увек био препун теглица са слатком од шљива, кора лубеница и трешања, бачви одличног вина и ракије – удаде се, једног пролећа, ћерка Васке, из угледне, врањске смиљковске фамилије Русимовића – Станислава.
Њу је оженио онај наочити Антанас Пешић, млинар врањски и вредан човек који је у свој млин много уложио.
Завршивши млинарски занат, међу првима на југу Србије отворио је тада и свој млин на ваљке, пре тога имавши млин „на камен”, предано стварајући лепу будућност.
Касније је купио и млинове-машине и чекичар-млин у Аустрији, па се Станислава, богме, лепо удала „пошавши” за њега, Пешиног унука, и из домаћинске куће ушла – у још једну такву! Васка, мајка њена, долазила је често код ћерке, каткад засадивши у Тасиној башти и понеку цвећку.
Увек са осмехом и добрим речима.
А и волели су се Станислава и Антанас. Изродили су лепу дечицу и живели спокојно и у радости, све до рата, који је многе авлије и сокаке врањске затамнио и радост угушио стрепњама, а калдрму, по којој су до јуче весело трчали весели Врањанчики, како овде и дан-данас зову врањску децу, прекрио суморном сенком нечега злог.
А једног зимског јутра, почетком 1944. године, ниоткуда и наопако, у кућу и у Тасин млин бануше жандарми. Да се, као, распитају за ујам у новцу или житу: држави да се плати! Размилеше се по широкој авлији, претурајући по оној хладноћи, свугде! Само што камење не почеше да подижу!
„Деца, у кућу! ’Ладно надвор, улегните унутра!”, викао је дубоким гласом Таса, мрштећи се, док му је у грудима срце лудачки тукло, непомирено са јавашлуком неколико издајника врањских и неправдом ратних дана.
Крај њега, при дну басамака[1], стајала је и његова Станислава у свиленој спаваћици, до грла закопчаној. Преко спаваћице је, на ланчићу, блистао мали, предиван златни медаљон, који се није често виђао у овим крајевима. Огрнута женским подужим минтаном од бабе што јој је остао, дрхтала је у том јутарњем мразу, а рука јој и нехотице пође ка грудима и оном медаљону што јој га је мајка на самрти поклонила, држећи је за руку и грлећи је:
„Ћерко моја, злато мајкино, чувај га. Баба га је моја од њену бабу добила. Не га скидај од гушу! Да те моје срце греје, да ми те чува од катили! Арно да ти је и у кућу и на твоји деца! Срећу да ви на сви донесе! Дођи, да те гушнем, па да си отиднем мирна…”
Па умре стара Васка, а о том је лепом медаљону дуго кружила прича врањском чаршијом: како је у Цариграду, давно, неки добродушни Турчин који је седам ћерки имао, па кад му се син родио – излио медаљон у злату, с мераком и у свом дућанчету. У њега је угравирао неке ситне знакове или слова, ко би га знао, никад растумачене!
После је медаљон поклонио неком путнику с југа Србије, који се тамо тог дана случајно затекао у дућану.
Па му је и благослов дао, онако радостан, да га поклони каквој доброј души.
***
У једном тренутку жандарми готово пројурише кроз млинарево двориште ка капији и улици, где је, баш тад, Горанац из суседног сокака продавао слане погачице, вичући са старог бицикла:
– Све ће се продадев, још малка остало!
А онда, десило се нешто што ће Станиславу, попут ножа заривеног у њено срце – болети и прогањати свакодневно: један се жандарм врати и стаде испред ње.
Загледа се у онај њен медаљон на ланчићу, па га нагло стрже са њеног врата и онако покиданог, равнодушно стави у џеп униформе. Па оде, певушећи.
– Немој, преклињем те. Од мајку ми је! – она врисну и скоро паде, али је Антанас задржа и загрли, а онај се врисак комшилуком препричавао месецима касније. Сви који су га тада чули описивали су га као самртни крик и као клетву.
Као најдубљу тугу.
***
Почетком 1946. године у кућу Тасе млинара и његове жене Станиславе свраћали су многи из комшилука и вароши да из њихових бачви наточе вино или ракију. Продаја им је добро ишла, а неки су ту, у млину њиховом, и попили покоју чашу ракије, уз „лафење”.
Био је крај августа кад у њихово зелено двориште наиђе и онај исти жандарм који је пре две године, у зиму, отео Славкин медаљон, безочно га стргавши са њеног врата и пожурио на калдрму, да купи слану погачицу и у сласт је поједе, не марећи што у џепу држи нешто туђе и што му не припада: нечије сузе, љубав, сећање на мајку…
Сав оронуо, неуредан, жутог и некако потамнелог лица, у поцепаном сакоу и у папучама које нису имале неколико каишића, па је просто био бос – он се погнуте главе пришуња до капије породице Пешић, у потрази за бесплатном чашицом ракије.
Алкохоличар, коме су и брзу смрт многи предвиђали јер се није трезнио пијући свакакав алкохол по чаршији, он се, без имало стида, тог дана и код Тасе појавио! А кад је кроз капију ушао, једини сунцокрет у Славчетовој башти, онај који је баш Васка покојна некад засадила у башти ћеркиној, одједном се сави скоро до земље! Иако је дан био сунчан, ниоткуда је наишла огромна сенка и прекрила пола куће и дворишта: тако је, касније, причала моја нана Магда, која је испред наше куће, преко пута Пешићевих, на клупици седела, пребирајући, кроз прсте, дедине бројанице.
***
Кад угледа бившег жандарма, Станислава, која је у башти чепркала око биљака – пребледе и затетура се. Дубоко уздахну, као да јој је снага нека била потребна, а тај је уздах чак и њен Таса чуо, иако је стајао на другом крају дворишта.
И већ се спремао да отера „госта”, кад га Славка заустави. Она стаде, лицем у лице пред бившим жандармом, рекавши мужу да госту донесе ракију:
– И? Обогати ли се? Аир виде ли?[2] Бар ми кажи, што бидна с’с мој медаљон? Од мајку ми је, знаја си тој! Видим… не ти је срећу донеја! Куде је?
Али је мршав човек погледа безизражајно, са мртвилом у очима, па промуца:
– Е, мори, Славче, бар фајду да видô од т’г! Одма’, т’ј д’н – узеде га командир. Рекли му да сам га узеја од тебе, а он, као – ће ти га врати. Командир умре после месец д’на откако ми га узеде ланче. А и жена му се разболе од неку тешку болес’. Не знам што је после било… ете, сабајле[3] чу… и она умрела с’д, скоро!
– Попиј си овуј ракију и иди си! Еве, и са слатко од шљиве ће те послужим. Клетве несам фрљала[4] на никог, па нећу ни на тебе! И мајчица моја би ти опростила, знам! Иди си! Нек ти је просто! – рече му тихо госпођа Станислава и као да јој неки мир на обрве паде, најзад. Ко зна, можда је мајку Васку крај себе осетила, како јој косу с врата подиже и око њега опет ланчић с медаљоном ставља, да је милује и теши кад јој црни облак над авлијом бане.
Док је Загребачка улица тонула у сумрак, онај сунцокрет полако опет подиже главу, а нека се светлост благим сноповима разли млином, авлијом и баштом. Бар нам је тако испричала моја нана:
– Чудо! Усред мрак – главу упрчија[5] у небо! Са своји очи сам видела! – клела се.
***
Медаљон госпође Станиславе никада нико није пронашао.
Ако се и надала да ће га једног јутра угледати окаченог о кваку млина или капије – Станислава је престала да очекује чудо, мада су јој зенице постале спокојније, иако је наде нестало.
Као што је и једне године нестао део улице са многим кућама, међу којима и кућа, млин и башта породице Пешић. Сада се та улица другачије зове, а на месту двокрилне капије фирме Глише Јосиповића са Дорћола – никле су бетонске зграде и паркинг.
Остала је само још она необјашњива светлост која се, каткад, провуче кроз неке нове уличне капије, али са ливеним, а не кованим шиљцима.
И витка стабљика са цветном главом сунцокрета, коју понекад људи из комшилука угледају при заласку сунца.
Чудно, али је она увек подигнуте главе.
[1] При дну степеница.
[2] Виде ли корист?
[3] Ујутру.
[4] Бацала.
[5] Главу подигао високо.