Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Милутин Ранковић
Лајковачка Кореја
Док су све новине печатане у првој половини прошлог века писале о кризи у свету, а посебно у Чикагу тридесетих, београдска Правда у то време бележи да има једна варошица на нашој прузи која се развија америчком брзином. Био је то Лајковац, у коме су се укрштале пруге узаног колосека. Златно је то доба, кажу времешни Лајковчани. У предратној Југославији лајковачка станица је имала 41 колосек и 48 скретница, а локомотиве су кроз њу пролазиле на сваких десет минута.
Тамо где су путници, пруга, станица, тамо су и кафане. Тврди се да их је крајем баш тих тридесетих година у Лајковцу, скоро без фајронта, гостионичарило 11. У кафану познатију као Железничка ресторација, која је доскора одолевала зубу времена, на пилећу чорбу је долазио Мехмед Спаха, министар саобраћаја Kраљевине Југославије и тадашњи бан Дринске бановине. Зоре је у тој истој кафани дочекивао и легендарни Мика Петровић Алас, као и многобројни путници, јер су се ту укрштала четири крака пруге уског колосека: за Аранђеловац, Младеновац, Београд и Сарајево. Овај последњи стизао је и до Дубровника и Зеленке на мору.
Ја сам иначе Жика из Лајковца и још као момчић био сам ложач на парњачи. Једаред сам, памтим, завршио сâм смену и док је мој машиновођа сео у такси црну лимузину, ја се запутих ка кући, која ми је била близу пруге. Утом пред мене из оне гунгуле дама и господе у модерним капутима и сељака у опанцима, са цегерима и чабрицама сира намењеним да се разнесу по градским пијацама, посебно оној на Зеленом венцу, изби један намерник и упита:
– Је л’, пријатељу, има ли близу кака друга кафана, у Ресторацији нема места, да попијем кафу док чекам воз?
– Синоћ је отворена једна са друге стране главне џаде, још није ни име добила – рекох му. У исти мах он се запути тамо, а како је врата отворио, затече газду како чисти срчу до колена, од поломљених флаша и чаша.
– Па ово није кафана него Kореја! – викну намерник, алудирајући на рат који је онда буктао у тој земљи, а газда спусти метлу, обриса руком чело па узврати:
– Добро дошао, куме, дао си име кафани!
Тај назив остаде до каја века ове кафане, а он је трајао таман колико и железничко чвориште у Лајковцу, све док и последња локомотива 1971. године није отишла у успомену.