Nagrađena priča na konkursu Sa kaldme i sokaka
Zoran Rakić
Krstaš-barjak
Ništa ne beše večno, pa ni turska sila. Moj otac, moj deda, pradeda i njegov deda rodiše se u tursko, živeše u tursko i umreše u tursko. Ali ne i ja. Jesam se rodio kao rob, ali proživeh i upokojih se kao slobodan čovek. Koliko do onoga dana, Srbija – Slobodija bila je tamo negde iza Aleksinca. Odjednom, u času, pade nam teret sa grudi, pa osetismo da je tu. I videsmo je svojim očima čim iz Čaršije nestade turskoga gospodstva. Nenadano, počelo je iz mnogih grla da se ori: „Živeo kralj Milan!” Onda, kad se ču da Turci izgiboše od srpske vojske kod Čečinskog mosta i kad se u gradu pojaviše dobrovoljci sa šajkačama i sabljama, čusmo novi pozdrav i čestitanja: „Srećno nam carstvo!”
Bilo je to 11. decembra 1877. godine. Dade mi dragi Bog da gledam kako uparađena četa srpske vojske ulazi u Leskovac, skoro prazan od nekrsta. Ono malo Turaka što je ostalo beše gola sirotinja koja se nije mogla odseliti. Svi ostali pobegoše za dva do tri dana. Ko nije imao volove da natovari na kola porodicu i stvari, otimao je. Samo iz Pečenjevca poteraše 200 zaprega i seljake za volovođe. Jedva su se jadnici vratili kući bez ičega, promrzli i pretučeni, pošto iskoristiše da pobegnu kad su naši pripucali kod Kopašnice. Ko je gledao u Leskovcu tursko beganje po snegu i jasnoj mesečini, nije znao da li da žali žene i decu čiji se lelek prolamao kroz vazduh, ili da se sveti za vekovna ubijanja, mučenja i teranja u roblje. Mi ne činismo ništa. Nismo znali gde se nalazi srpska vojska i plašismo se da se Turci ne vrate.
Ja moje volove i jednog konja dadoh dobrovoljno, još u leto. Debela hladovina beše pritisla svuda oko Velikog hamama i Čarši-džamije kad me dozva Mehmed-efendija da mu dođem bez odlaganja. Turčin se ne odbija, zato po’itah, a efendijin sluga, sve ćuteći, ispred mene. Odmah tu, na početku puta prema ruševnoj Crkvi Svetog Ilije, sto koraka pre Sahat-džamije, na levoj strani, beše njegova kuća. Velika, spratna, sa podrumom, doksatima i ukrasima. Pored nje, u avliji, mala kuća, isto sa podrumom. Okolo kuće – visok zid. Pričaju ljudi da je efendija sve ovo kupio kad je raniji gazda, inače Srbin, odlučio da utehu potraži u manastiru jer mu se čeljad porazboljevala i svi za kratko vreme pomreše. Taj Srbin beše silan, nosio je kudelju čak do Silistre, ali mu Bog ne sačuva familiju.
Uđoh u divanhanu i pozdravih efendiju kako red nalaže. On sedi na sećijaluku, odbija dimove i ne gleda me. Ono gospodsko lice koje sam viđao ne beše isto. Na njemu podočnjaci, usnice ispucale, koža posivela od duvana. Uplaših se od čoveka koji je u Leskovcu važio za dobrog Turčina i vazda davao sirotinji.
– Sedi, čorbadžijo. Ne boj se.
– Nisam čorbadžija, čestiti efendija.
– Jesi, jesi. Kad si ovde pristupio, prestao si da budeš ono što nisi, a postao si ono što ćeš biti dok si živ.
Šta me zadesi? Ne razumeh ga ništa. Da l’ mi Turčin danaske reši sudbinu? Šta sam zgrešio vlastima? Kome ja, sitan trgovac, mogu da smetam kad nikome dužan nisam ostao? Sve mi to za tren prolete kroz glavu, noge postadoše tuđe, te sedoh.
– Koji praznik je bio juče, čorbadži Dušane? – upita Mehmed-efendija, ne menjajući izraz lica.
Reših da ne odgovorim. Juče je bio Vidovdan. Najveći srpski praznik. Još ću danas da platim što Miloš na taj dan ubi Murata i što Turci ne zarobiše krstaš-barjak iz ruku Boška Jugovića.
– Slušaj me dobro, i pamti – nastavi stari Mehmed. – Da zapamtiš sve što ćeš da čuješ, baš kao što sam ja zapamtio sve što mi je kazano dole u podrumu, sve što nisam znao, što je dosta za jednu knjigu, a trajalo je koliko da zažmurim kad sam prinosio kandilo na grob, u čudu i strahu što je na grobu i krstaš-barjak, koji nikad nije bio tu.
– Kakav grob? Otkad Turci pale kandila? Zar je čestitog efendiju napustila pamet? Svašta mi beše prolazilo kroz glavu, jednako gledajući kako da se izvučem.
– Ti i ja smo ista semka. Do askurđela i kurđupa besmo Srbi. Ista familija, od isto koleno. Sve je ovo bilo naše. Cela Glubočica. Onda izginuše na Kosovo. Tvoji što pretekoše ostadoše tad šta su bili, a moji se poturčiše. Na najslavnije među nama se zaboravilo, dvore njihove niko ne pamti. A eno ih gde su bili, na pola sahata od Bajazitove džamije. Mene prst božji dovede u Leskovac da kupim ovu kuću od Srbina, da palim kandilo na Uskrs i na Vidovdan, da zaključavam podrum sa tri ključa i da nikom ne govorim šta je dole. I tako trideset godina poživeh u zdravlju i berićetu zato što mi to ostavi u amanet grešni Dimitrije, što je kupio kuću od nekog Turčina, ali nije, kao taj Turčin, poštovao amanet od staro vreme, kandilo da pali, vrata da zaključava, nikom ništa da ne priča. Zato svi pomreše. Samo Dimitrije ostade. Da se Boga plašio i kandilo palio, sad bi se njemu javilo dokad će tursko da bude, a kad srpsko carstvo počinje.
– Kako bre, efendija? – samo to rekoh, jer mi se grkljan na čas pretvori u drvo.
Stari Mehmed nastavi priču, sve brže i brže, kao da hoće golem teret na mene da pretovari, a sebi da olakša.
Kandilo se pali carskom barjaktaru, koga tu sahraniše posle pogibije na Kosovu. Kapelu na grobu mu podigoše vlastelini Duka, Juga i Bogdan Radujević, i to je ona manja kuća. Njihov deda Bogdan Juga izginu sa sinovima pod knezom Lazarom, a Murat, dok je čekao Lazara i njegov odgovor, rušio je dvore Nemanjića na reci Porodimlji, Milošev dvor u Lipljanu, dvore u Toplici, i dvor Jug Bogdana, ovde u Leskovcu.
Naposletku, odvede me, kao izabranog, da uzmem carski krstaš-barjak koji je zatekao na Vidovdan iza tri brave. Neka sila mu ne dade da pruži ruku, nego ja preklopih barjak i stavih ga u nedra. Stari musliman, poreklom od Jug Bogdanovih Radujevića, prvi je znao da je turski vakat završen, jer je tako rečeno. Ako je to barjak Boška Jugovića, a mi nismo smeli da u to ne verujemo, onda je od Boga prvi vesnik slobode.
Odnesoh barjak na sveto mesto, u crkvu kumarevsku. U zimu, kad buknu rat, već je bio među ustanicima, video sam ga ispred vojske onog dana kad i nama svanu sloboda. Jaše Kole Rašić, naš oslobodilac, jaše narednik Vlajko Milenković, a iza njih – barjak.
Starom Mehmed-efendiji dao sam, kao što je sam odredio, troja kola sa ukupno šest volova i jednog konja pride. To je bilo sve što sam imao. On meni dade dućane i kuću, i tapije na sve, da za života palim kandilo na Vidovdan i Uskrs, da zaključavam kapelu sa tri ključa i da nikome ništa ne govorim. Efendija ode sa svojom porodicom u Tursku još pre Male Gospojine, a ja postadoh čorbadžija i čuvar groba najslavnijeg mog rođaka.
One godine kad Srbija postade kraljevina, upokoji se nesrećni Dimitrije. Ispriča na ispovesti da je od Kudeljne pijace, pa nagore putem grob Boška Jugovića i da je grešan što ga nije čuvao kako valja i kako je amanetom ostavljeno. Iguman njegov, u najboljoj želji da sačuva svetinju, a ne znajući za mene i za efendiju Mehmeda, misleći da je grob negde pored puta, reši da to prijavi vlastima. Kako inače biva, važne vesti se prvo čuju na važnom mestu, a ja ovu čuh kod g. Vladana Đorđevića, ministra narodne privrede i ministra crkvenih dela i prosvete, kad mu dođoh, kao ugledan i bogat građanin, posla radi. Svršismo posao, te mi on dade pismo Uroša Kneževića, našeg leskovačkog advokata i narodnog poslanika, upućeno Narodnoj skupštini, da čuje šta ja o tom pismu mislim. Knežević dođe u Leskovac iz Kruševca, beše dobar advokat i bavio se najviše zastupanjem onih Turaka koji pobegoše, a imovina im ostade u Srbiji. On je ovim pismom tražio „da se ispita tvrdnja pokojnog Dimitrija… da se u nekadašnjoj Turskoj mahali nalazi grob carskog barjaktara Boška Jugovića i da su pomenuti grob, u strahu od božje kazne, čuvali Srbi, ali i Turci koji su tu nastanjeni bili”.
– Svaki je Srbin čuvar grobova naših junaka, ma gde bili – odgovorih ministru, svestan obaveze da čuvam istinu sve dok drugačije ne čujem u svojoj glavi.
Lepo smo živeli život u Srbiji. Palio sam kandila i čuvao da niko ne prilazi. Molio se Bogu da neko od moje krvi osveti Kosovo, a da to bude dok sam još na ovom svetu. I dade mi se da 1912. ispratim sina i unuka u službu đenerala Bože Jankovića, koji u oktobru oslobodi Prištinu i celo Kosovo. Negde u blizini mesta na kome su stradali naši slavni preci, moj sin Bogdan, vojni sveštenik, služio je opelo kosovskim junacima. Unuk Boško je nosio pukovsku zastavu. Oba se vratiše odlikovani, a ja blagodarih Svevišnjem što je uslišio moje molitve i prepunio mi srce srećom.
Potrajah tako još dve-tri godine, do Velikog rata, kad se u moju kuću useliše Bugari. Ko da ih spreči? Muška čeljad već tri godine kod vojske, ženskinje odvede Bogdan kod sebe u parohijski dom da ih sačuva od istorodne braće. Kandilo više nije imao ko da pali, teška okovana vrata Bugari razvališe, ali nisu našli unutra šta bi ih zanimalo. Sad, pošto sam oslobođen svih zemaljskih obaveza, pričam da znate vi koji možete da me čujete. Ništa nije onako kako izgleda. Pored mnogih svetih tajni prolazite, a da ih ne vidite. I sve je pokriveno dok ne dođe čas da izađe u svet. I spokojan sam jer sada svi palite kandila.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Sa kaldme i sokaka.