Награђена прича на конкурсу Са калдме и сокака
Зоран Ракић
Крсташ-барјак
Ништа не беше вечно, па ни турска сила. Мој отац, мој деда, прадеда и његов деда родише се у турско, живеше у турско и умреше у турско. Али не и ја. Јесам се родио као роб, али проживех и упокојих се као слободан човек. Колико до онога дана, Србија – Слободија била је тамо негде иза Алексинца. Одједном, у часу, паде нам терет са груди, па осетисмо да је ту. И видесмо је својим очима чим из Чаршије нестаде турскога господства. Ненадано, почело је из многих грла да се ори: „Живео краљ Милан!” Онда, кад се чу да Турци изгибоше од српске војске код Чечинског моста и кад се у граду појавише добровољци са шајкачама и сабљама, чусмо нови поздрав и честитања: „Срећно нам царство!”
Било је то 11. децембра 1877. године. Даде ми драги Бог да гледам како упарађена чета српске војске улази у Лесковац, скоро празан од некрста. Оно мало Турака што је остало беше гола сиротиња која се није могла одселити. Сви остали побегоше за два до три дана. Ко није имао волове да натовари на кола породицу и ствари, отимао је. Само из Печењевца потераше 200 запрега и сељаке за воловође. Једва су се јадници вратили кући без ичега, промрзли и претучени, пошто искористише да побегну кад су наши припуцали код Копашнице. Ко је гледао у Лесковцу турско бегање по снегу и јасној месечини, није знао да ли да жали жене и децу чији се лелек проламао кроз ваздух, или да се свети за вековна убијања, мучења и терања у робље. Ми не чинисмо ништа. Нисмо знали где се налази српска војска и плашисмо се да се Турци не врате.
Ја моје волове и једног коња дадох добровољно, још у лето. Дебела хладовина беше притисла свуда око Великог хамама и Чарши-џамије кад ме дозва Мехмед-ефендија да му дођем без одлагања. Турчин се не одбија, зато по’итах, а ефендијин слуга, све ћутећи, испред мене. Одмах ту, на почетку пута према рушевној Цркви Светог Илије, сто корака пре Сахат-џамије, на левој страни, беше његова кућа. Велика, спратна, са подрумом, доксатима и украсима. Поред ње, у авлији, мала кућа, исто са подрумом. Около куће – висок зид. Причају људи да је ефендија све ово купио кад је ранији газда, иначе Србин, одлучио да утеху потражи у манастиру јер му се чељад поразбољевала и сви за кратко време помреше. Тај Србин беше силан, носио је кудељу чак до Силистре, али му Бог не сачува фамилију.
Уђох у диванхану и поздравих ефендију како ред налаже. Он седи на сећијалуку, одбија димове и не гледа ме. Оно господско лице које сам виђао не беше исто. На њему подочњаци, уснице испуцале, кожа посивела од дувана. Уплаших се од човека који је у Лесковцу важио за доброг Турчина и вазда давао сиротињи.
– Седи, чорбаџијо. Не бој се.
– Нисам чорбаџија, честити ефендија.
– Јеси, јеси. Кад си овде приступио, престао си да будеш оно што ниси, а постао си оно што ћеш бити док си жив.
Шта ме задеси? Не разумех га ништа. Да л’ ми Турчин данаске реши судбину? Шта сам згрешио властима? Коме ја, ситан трговац, могу да сметам кад никоме дужан нисам остао? Све ми то за трен пролете кроз главу, ноге постадоше туђе, те седох.
– Који празник је био јуче, чорбаџи Душане? – упита Мехмед-ефендија, не мењајући израз лица.
Реших да не одговорим. Јуче је био Видовдан. Највећи српски празник. Још ћу данас да платим што Милош на тај дан уби Мурата и што Турци не заробише крсташ-барјак из руку Бошка Југовића.
– Слушај ме добро, и памти – настави стари Мехмед. – Да запамтиш све што ћеш да чујеш, баш као што сам ја запамтио све што ми је казано доле у подруму, све што нисам знао, што је доста за једну књигу, а трајало је колико да зажмурим кад сам приносио кандило на гроб, у чуду и страху што је на гробу и крсташ-барјак, који никад није био ту.
– Какав гроб? Откад Турци пале кандила? Зар је честитог ефендију напустила памет? Свашта ми беше пролазило кроз главу, једнако гледајући како да се извучем.
– Ти и ја смо иста семка. До аскурђела и курђупа бесмо Срби. Иста фамилија, од исто колено. Све је ово било наше. Цела Глубочица. Онда изгинуше на Косово. Твоји што претекоше остадоше тад шта су били, а моји се потурчише. На најславније међу нама се заборавило, дворе њихове нико не памти. А ено их где су били, на пола сахата од Бајазитове џамије. Мене прст божји доведе у Лесковац да купим ову кућу од Србина, да палим кандило на Ускрс и на Видовдан, да закључавам подрум са три кључа и да ником не говорим шта је доле. И тако тридесет година поживех у здрављу и берићету зато што ми то остави у аманет грешни Димитрије, што је купио кућу од неког Турчина, али није, као тај Турчин, поштовао аманет од старо време, кандило да пали, врата да закључава, ником ништа да не прича. Зато сви помреше. Само Димитрије остаде. Да се Бога плашио и кандило палио, сад би се њему јавило докад ће турско да буде, а кад српско царство почиње.
– Како бре, ефендија? – само то рекох, јер ми се гркљан на час претвори у дрво.
Стари Мехмед настави причу, све брже и брже, као да хоће голем терет на мене да претовари, а себи да олакша.
Кандило се пали царском барјактару, кога ту сахранише после погибије на Косову. Капелу на гробу му подигоше властелини Дука, Југа и Богдан Радујевић, и то је она мања кућа. Њихов деда Богдан Југа изгину са синовима под кнезом Лазаром, а Мурат, док је чекао Лазара и његов одговор, рушио је дворе Немањића на реци Породимљи, Милошев двор у Липљану, дворе у Топлици, и двор Југ Богдана, овде у Лесковцу.
Напослетку, одведе ме, као изабраног, да узмем царски крсташ-барјак који је затекао на Видовдан иза три браве. Нека сила му не даде да пружи руку, него ја преклопих барјак и ставих га у недра. Стари муслиман, пореклом од Југ Богданових Радујевића, први је знао да је турски вакат завршен, јер је тако речено. Ако је то барјак Бошка Југовића, а ми нисмо смели да у то не верујемо, онда је од Бога први весник слободе.
Однесох барјак на свето место, у цркву кумаревску. У зиму, кад букну рат, већ је био међу устаницима, видео сам га испред војске оног дана кад и нама свану слобода. Јаше Коле Рашић, наш ослободилац, јаше наредник Влајко Миленковић, а иза њих – барјак.
Старом Мехмед-ефендији дао сам, као што је сам одредио, троја кола са укупно шест волова и једног коња приде. То је било све што сам имао. Он мени даде дућане и кућу, и тапије на све, да за живота палим кандило на Видовдан и Ускрс, да закључавам капелу са три кључа и да никоме ништа не говорим. Ефендија оде са својом породицом у Турску још пре Мале Госпојине, а ја постадох чорбаџија и чувар гроба најславнијег мог рођака.
Оне године кад Србија постаде краљевина, упокоји се несрећни Димитрије. Исприча на исповести да је од Кудељне пијаце, па нагоре путем гроб Бошка Југовића и да је грешан што га није чувао како ваља и како је аманетом остављено. Игуман његов, у најбољој жељи да сачува светињу, а не знајући за мене и за ефендију Мехмеда, мислећи да је гроб негде поред пута, реши да то пријави властима. Како иначе бива, важне вести се прво чују на важном месту, а ја ову чух код г. Владана Ђорђевића, министра народне привреде и министра црквених дела и просвете, кад му дођох, као угледан и богат грађанин, посла ради. Свршисмо посао, те ми он даде писмо Уроша Кнежевића, нашег лесковачког адвоката и народног посланика, упућено Народној скупштини, да чује шта ја о том писму мислим. Кнежевић дође у Лесковац из Крушевца, беше добар адвокат и бавио се највише заступањем оних Турака који побегоше, а имовина им остаде у Србији. Он је овим писмом тражио „да се испита тврдња покојног Димитрија… да се у некадашњој Турској махали налази гроб царског барјактара Бошка Југовића и да су поменути гроб, у страху од божје казне, чували Срби, али и Турци који су ту настањени били”.
– Сваки је Србин чувар гробова наших јунака, ма где били – одговорих министру, свестан обавезе да чувам истину све док другачије не чујем у својој глави.
Лепо смо живели живот у Србији. Палио сам кандила и чувао да нико не прилази. Молио се Богу да неко од моје крви освети Косово, а да то буде док сам још на овом свету. И даде ми се да 1912. испратим сина и унука у службу ђенерала Боже Јанковића, који у октобру ослободи Приштину и цело Косово. Негде у близини места на коме су страдали наши славни преци, мој син Богдан, војни свештеник, служио је опело косовским јунацима. Унук Бошко је носио пуковску заставу. Оба се вратише одликовани, а ја благодарих Свевишњем што је услишио моје молитве и препунио ми срце срећом.
Потрајах тако још две-три године, до Великог рата, кад се у моју кућу уселише Бугари. Ко да их спречи? Мушка чељад већ три године код војске, женскиње одведе Богдан код себе у парохијски дом да их сачува од истородне браће. Кандило више није имао ко да пали, тешка окована врата Бугари развалише, али нису нашли унутра шта би их занимало. Сад, пошто сам ослобођен свих земаљских обавеза, причам да знате ви који можете да ме чујете. Ништа није онако како изгледа. Поред многих светих тајни пролазите, а да их не видите. И све је покривено док не дође час да изађе у свет. И спокојан сам јер сада сви палите кандила.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдме и сокака.