Трећа награда на конкурсу Са калдрме и сокака
Ивана Алексић
Кладово транспорт[1]
Ја заправо више ни не знам ко сам, где сам ни куда идем. Не знам више ни одакле сам, а ни где ћу на крају завршити. Пошли смо на далек, неко би рекао немогућ пут, а нама се опет чинило као једина могућа варијанта да се спасимо, да побегнемо, да преживимо оно што нас неизбежно чека. Више се ни не сећам када смо се укрцали јер се време вуче тако тромо и туробно, штавише, рекао бих да је и оно – као и сви остали, цео свет – дигло руке од нас и престало да постоји. Наравно да нико од нас није очекивао никакав луксуз, јер ово је био потез очајника, бићемо задовољни само ако преживимо. А више нисам сигуран ни да ли смо живи или смо већ сви поумирали, па је ово само привид.
Ми смо побегли пред растућим злом које је претило да нас крвнички прогута, али наш пут је без краја, без циља и без наде. Заробљени смо овде на Дунаву, у Кладову у неком међупростору где се сви праве да не постојимо, да смо невидљиви. Ваљда ако нешто игноришеш, то ће престати да постоји. Вероватно је требало да и ми престанемо да постојимо.
Цар Душан, Цар Николај II, Краљица Марија – бродови су нам били овако помпезних назива, а ничега царског ту није било, напротив – само болест, глад и беда. Ја сам се налазио на једном од бродова који је заустављен и залеђен у времену. Назад нисмо смели, напред нам нису дали. Без ичега, без иједне паре јер смо све продали за ово путовање за спасавање живе главе, без докумената, без идентитета… Па и овај приучени капетан, јер правог нисмо могли да приуштимо, као да је и он изгубио сву наду и помирио се са судбином да смо остали да висимо у неком вакууму. Људи око мене шапућу тихе молитве и кукају, али кришом, да их други не чују. Ја гледам око себе тражећи неку рупу у простору и времену кроз коју бисмо сви заједно могли да се провучемо и побегнемо. Чекамо вести, спас, чекамо тај телеграм са зеленим светлом, али он никако не стиже.
Знате шта, смешно ми је кад видим како неки још увек имају елан и наду, па тобож запевају слабашним гласом неку нашу, лекар се побрине да помогне убогом умирућем тифусару који на уснама још има осмех, гладни и мршави костури од наших путника са поносом одбијају залогај који им следује и говоре: „Дајте деци”, а знају да ће и та деца убрзо постати костури, ако и то од њих остане под овим налетом зла. Добро је што ми је мајка већ одавно умрла још тамо у Бечу, па није морала да гледа ово наше мучење. Отац није издржао пут. У Београду су изнели његово тело, али гроба му не знам, јер нам није било дозвољено излажење са брода. Остао сам сам у овом лименом сандуку као једини изданак наше породице. Сам у мноштву људи око мене.
Иза наших леђа нацистичка машинерија која почиње да гута свет својом тамом, испред нас тако недостижна Палестина у коју нам не дају Енглези, да не би себи направили већи проблем сада када се ваља ратовати у Европи. Румуни не дају даље ка Црним мору, чак се и природа уротила против нас – Дунав је заледио као никада дотада, па нам је брод из Прахова враћен у Кладово у зимовник. Боли када никога није брига за вас, никога не занима и нико не нуди никакво решење, па макар и бесмислено.
О Кладово, једина светла тачка у нашим сада већ толико бедним да би се једва и могли назвати животима, једино си нам пружило нешто јер сви остали нису пружали ништа. Заувек ћемо те носити у срцима, и тебе и твој дивни народ, и твоје малене улице, мада никада нисмо крочили на њих из ове наше царске лимене конзерве. Њих су једино видели лешеви наших сапутника који су кришом изнети да би их твоји добри људи бар удостојили сахране. Хвала ти, Кладово, на твојим племенитим душама, овим простим али топлим људима, они су једини који не затварају очи пред нама, који се не праве да не постојимо јер смо им ту пред очима већ толико дуго, деле са нама мрве од својих више него скромних оброка, рите јер су и сами у ритама, пружају речи утехе и наде, а у очима им се види да ни они сами не верују у то што причају. Куд год да се окренем, све је очај, бол и језа. Нада је последња ствар на свету која би се овде могла гајити, а зачудо опет још је има у ситним траговима.
Не молим се Богу своме више за нас, молим се да подари среће и здравља твојим добродушним становницима. Старом рибару Сретену који нам је за ваш Божић донео крадомице рибе, вина и воћа, младој Јованки која нам је дотурала млека за децу, оном момчету што нам је спретно направио штапове за пецање од грана, оном вашем чувеном доктору који нам је помагао кад год је могао као да смо ваши! Оним Кладовљанкама које су кришом узеле понеко дете од којих су се родитељи смогли опростити, да га потајно гаје као своје и тако бар некоме пруже шансу да преживи. Како бих вас сада све загрлио јако, јако!
Дунав окован ледом, као и наше душе. Као да слути шта ће бити, па уместо да тече, заледио се, зауставио и заспао леденим сном. Као да жели да преспава сав овај јад и агонију у којој смо заробљени. Нико више и не гледа низ реку, сви су скупљени око пећи наложених на палуби да упију мрвице топлоте и огреју своје озебле душе. Нема више ни тихог мумлања молитви, ни дечјег плача, живот полако гасне у некима. Не знам ни која је година, да л’ је 1939. или 1940, знам само да је ова наша пловидба одавно престала да носи то име, ми сада само плутамо у простору и времену, као бродоломници по које нико никада неће доћи. Ако ми је већ суђено да умрем у овом вакууму, волео бих да то буде баш овде, па да ме кладовска земља прими у своја недра, јер једино нас је оно волело и бринуло о нама. Док је цео свет окретао главу, њихове главе и срца су једини били окренути ка нама и на томе им вечна хвала!
[1] „Кладово транспорт” је историјски термин за 1200 јеврејских избеглица које су 1939. Дунавом стигле до Кладова, бежећи из Немачке и Аустрије ка Палестини. У Кладову су остали месецима блокирани на бродовима због администрације и затворених граница, живећи и умирући у тешким условима на обали у бродовима. Након окупације Краљевине Југославије 1941. већина њих је депортована у Шабац и убијена, чиме је Кладово постало сведок једне од заборављених трагедија европских Јевреја.
Награђена прича на конкурсу Са калдме и сокака