Nagrađena priča na konkursu Sa kaldrme i sokaka
Vojislav Todorović
Kaldrma
Vreo letnji dan. Posmatram kako građevinske mašine skidaju asfalt, ljušteći ga kao koru pomorandže. Delove asfalta koji su već oguljeni radnici odlažu sa strane, i te gomilice rastu, podsećajući na komade sira kad ga ređaju u kacu. Samo nekog crnog, usijanog sira. A ispod asfalta, lagano, pomalja se kaldrma. Pomislio sam kako je tu bila tolike godine, a ja sam je tek sad prvi put video, iako sam rođen i odrastao u toj ulici i u njoj sam proveo mladost i zrelo doba i tu ću, bez sumnje, ostati do kraja.
Onda sam se setio jednog dalekog dana, kada me je otac poveo sa sobom na posao. U firmi u kojoj je radio imali su odličan restoran, pa smo posle njegovog radnog vremena otišli na ćevape. I tu negde, na stepenicama, pred restoranom, naleteli smo na jednu ženu u ružičastom blejzeru. Pozdravila se s mojim ocem, a nešto kasnije, dok smo ručali, otac me je upitao da li znam ko je to bio, a kad sam odgovorio da ne znam, rekao mi je da je to Branka Amerikanka, žena koja je ranije stanovala u našem komšiluku; inače bivša „frontovka”. Rekao je i to da Branka godinama nosi taj blejzer, „šećerli roze”, a do pre koju godinu ispod njega je nosila i revolver, za koji je imala dozvolu, jer je radila kao kurir u nekom ministarstvu. I možda nikad ne bih ni upamtio taj dan da se u moj šestogodišnji mozak nisu urezale sintagme „šećerli roze” – za koju pretpostavljam da potiče od boje šećera koji se, zajedno s bojom, špinuje kao glazura za rozen-torte i taj zvučni, rimujući nadimak – Branka Amerikanka.
Zahvaljujući toj uspomeni, nekih sedam-osam godina kasnije, čitajući feljton o Narodnom frontu, podsetio sam oca na Branku Amerikanku i upitao ga o njenoj ulozi u ovoj organizaciji. Otac se u svom stilu, nacerio, povukao dim cigarete i rekao:
– Njena uloga je uglavnom bila cirkuska.
I onda mi je opisao našu ulicu posle Drugog svetskog rata, u vreme kad je bio dečak. Ponešto od te priče preuzeo je iz potonjih babinih kazivanja, jer je moja baba i sama jednom prilikom bila mobilisana u frontovsku akciju; a one su, prema očevim rečima, uglavnom bile potpuno besmislene. Premeštanje s jedne gomile na drugu, čupanje, pa sađenje… tako nekako ih je opisao. Tom prilikom, kad je i baba regrutovana, frontovci su smislili da povade svu kaldrmu iz ulice, jer su konstatovali da je isuviše stara i prljava. Plan je bio da je lepo očiste, izglancaju i vrate nazad na mesto, da se vidi kaldrma novog, revolucionarnog doba. Nesrećna baba, koja nije imala drugu odeću osim ženskog kostima i cipela sa štiklama, radila je zajedno sa ženama obučenim u delove raznoraznih ruskih, nemačkih, britanskih uniformi, obuvenih u cokule, ili vojničke čizme. Branka je stajala sa strane i nešto pisala, a kad ju je moja baba upitala zašto i ona malo ne zapne, nego samo piše, odgovorila je da mora da zapisuje, jer je „normirka”. Baba joj je tad ponudila da bude normirka umesto nje, jer ima lepši rukopis. Taj argument, iako izrečen pola u šali, pogodio je Branku, koja je bila svesna babine konkurencije, pa je na kraju radnog dana saopštila babi da ne mora više da dolazi – i tako se moja baba izvukla. A u danima posle babinog povlačenja usledio je pravi cirkus. Frontovci nisu umeli da vrate kaldrmu nazad!
To, naravno, nije bila kocka kakva postoji u Parizu, Budimpešti, ili u Ulici kralja Petra, već obična, starinska kaldrma, koju najčešće zovemo „turska” (iako ne postoje dokazi da stoji još od turskih vremena). U svakom slučaju, ona predstavlja nasleđe otomanskog urbanizma, odnosno srednjeg veka. S gornje strane kamen je uglačan, mada nejednake visine i oblika, a sa donje nazubljen, hrapav, sasvim nepravilan i baš ta donja strana je i upropastila ideju frontovaca, koji nisu imali pojma sa čime se suočavaju. Ta revers-strana kaldrme za njih je bila kao tamna strana Meseca; nešto potpuno nepoznato, prvi put viđeno, prava pravcata enigma. Jer za sve, pa i za tursku kaldrmu, neophodno je znanje, odnosno zanat. A frontovci ga nisu imali, naprotiv, bili su skupljeni s kraja i konca; među njima su bili razni lumpen-proleteri, došljaci sa sela, gradski plebs, bivše služavke i ko zna ko sve ne.
Pokušaše ovako, pa onako; nekoliko puta su postavljali kaldrmu i ponovo je vadili, okretali, obrtali, prevrtali, gurali, nabijali… Ali, kaldrma, kao da se zainatila, nikako da legne. Branka je bila sva u groznici. Kao jedna od vođa – normirka, glavom i bradom – znala je da će morati da snosi odgovornost. Nakon dva dana muka, Branka je pokucala na vrata moje babe. Te posete se dobro sećao i otac koji se muvao po kući, igrajući se. Baba je skuvala kafu, iznela vanilice, sve vreme se praveći kao da je u pitanju obična komšijska poseta. A odmah je videla da Branka ima neki dobar razlog zbog kog je došla, jer se sve vreme vrtela i vrpoljila u fotelji, baš kao da želi nešto da kaže, a ne zna kako. Uzimala je kafu, pa je vraćala, praveći se da je još vruća; znojila se u onoj vojničkoj bluzi; prekrštala noge, pa ih opet skupljala.
Konačno, Branka, reče, snebivajući se:
– Htela sam da te pitam… Možda bi mogla da mi pomogneš.
– Izvoli, samo reci – reče baba spremno.
– Znaš da imamo problem sa vraćanjem… one kaldrme…
– Ne znam ni zašto ste je vadili – reče baba. – Ništa joj nije falilo.
– Ma pusti sad to. Nego pomagaj ako možeš. Možda znaš… nešto… – promuca Branka, pa zastade i sama uviđajući da je ono što pokušava da pita besmisleno.
– Da? – reče baba, podižući obrve i pomalo kolačeći svoje nebo-plave oči, što je obično činila kad je zauzimala upitno-ironičan stav. (Na primer, kad bi deca pokušavala da je slažu oko neke banalne sitnice.)
– Mislila sam da imaš savet… kao to da… – nastavi Branka da muca.
– Ne znam odakle ti ideja da se ja razumem u kaldrmu – reče baba suvo.
– Ma šta znam, kô velim, učena si žena… Imaš sve te knjige i taj klavir…
Branka pokaza rukom na babinu biblioteku i Lauber&Gloss pijanino, a baba ne izdrža i nasmeja se.
– Ako hoćeš da ti pročitam neku Šantićevu pesmu, ili da ti odsviram Tozelijevu serenadu, to mogu. Ali u kaldrmu se razumem taman koliko i ti.
– Ma da, znam sve to, nego, mislila sam… znam da ste se ti i tvoji doselili ovde pre svih ostalih…
– Eh, kad bi samo znala. Moja starija sestra je mrzela što se ovde doseljavamo, nije htela iz centra na periferiju. A meni su se dopadale ove bašte, jorgovani, hortenzije. Bila sam mala. Kasnije, kao devojke, imale smo silne muke da prođemo ovuda u štiklama. I sad bih mogla da te naučim kuda da prođeš da ne polomiš štikle, znam svaki kamen te kaldrme, odavde do ćoška… – reče baba, pa se ugrize za jezik. Pogled joj je pao na Brankine nemačke, vojničke čizme.
– Izvini… – promrmlja baba.
Branka se ućuta, pa se sva nekako ukoči. Potom srknu ostatke kafe, uze jednu vanilicu s tacne i strpa je u džep, „za posle”, pa, bez reči, izađe.
I tako, pošto nisu uspeli da postave kaldrmu na mesto, frontovci su je odložili sa strane, gde je, tako na gomilama, godinama stajala, a Cerska ulica na Vračaru, s proleća i jeseni, bila je kaljava, a leti prašnjava. Kad bi poneki automobil, leti, prošao ulicom, prašina bi se dizala, kako je otac objasnio, „kao u onim kaubojskim gradovima iz filmova”. Sreća je bila u tome da saobraćaj u to vreme na Čuburi nije bio gust, pa su automobili retko prolazili, što je donekle olakšavalo situaciju. U jesen, sa prvim kišama, međutim, stvari su postajale daleko gore. Zemlja bi se pretvarala u blato, pa se ulicom nije moglo hodati bez čizama ili kaljača.
Muke građana Cerske ulice potrajale su sve dok Opština, negde u gradu, nije pronašla jednog starog, pravim čudom, još živog i za rad sposobnog, majstora, kaldrmdžiju, koji je za pristojan honorar i uz pomoć mnogih radnika koje je bilo neophodno angažovati na tom poslu, postavio kaldrmu nazad, na mesto. Tako su frontovci ne samo izmaltretirali građanstvo već su i državu debelo koštali.
Branka je ubrzo posle propasti posla s kaldrmom bila smenjena i prekomandovana u kurire, a svega par godina godina nakon novog kaldrmisanja ulica je došla na red za asfaltiranje. Asfalt je naliven preko kaldrme.
Sad, pred mojim očima, mašine su ga skidale, kako bi bio postavljen nov. I to mi je omogućilo da po prvi put u životu vidim tu kaldrmu, o kojoj sam toliko slušao.
Nema više Čubure kakva je nekada bila. Nema ni babe, ni oca, kao ni Branke Amerikanke i frontovaca, ali svi su oni ostali skriveni negde u nevidljivim slojevima Beograda, od kojih je jedan, upravo, postajao vidljiv i opipljiv, da bi nekoliko nedelja kasnije, ponovo bio zaliven asfaltom i tako na nekakav grub, rudimentaran način, konzerviran ispod naše svakodnevice; ispod naših nogu i točkova; ispod sunca, kiša i snegova.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Sa kaldrme i sokaka.