Награђена прича на конкурсу Са калдрме и сокака
Војислав Тодоровић
Калдрма
Врео летњи дан. Посматрам како грађевинске машине скидају асфалт, љуштећи га као кору поморанџе. Делове асфалта који су већ огуљени радници одлажу са стране, и те гомилице расту, подсећајући на комаде сира кад га ређају у кацу. Само неког црног, усијаног сира. А испод асфалта, лагано, помаља се калдрма. Помислио сам како је ту била толике године, а ја сам је тек сад први пут видео, иако сам рођен и одрастао у тој улици и у њој сам провео младост и зрело доба и ту ћу, без сумње, остати до краја.
Онда сам се сетио једног далеког дана, када ме је отац повео са собом на посао. У фирми у којој је радио имали су одличан ресторан, па смо после његовог радног времена отишли на ћевапе. И ту негде, на степеницама, пред рестораном, налетели смо на једну жену у ружичастом блејзеру. Поздравила се с мојим оцем, а нешто касније, док смо ручали, отац ме је упитао да ли знам ко је то био, а кад сам одговорио да не знам, рекао ми је да је то Бранка Американка, жена која је раније становала у нашем комшилуку; иначе бивша „фронтовка”. Рекао је и то да Бранка годинама носи тај блејзер, „шећерли розе”, а до пре коју годину испод њега је носила и револвер, за који је имала дозволу, јер је радила као курир у неком министарству. И можда никад не бих ни упамтио тај дан да се у мој шестогодишњи мозак нису урезале синтагме „шећерли розе” – за коју претпостављам да потиче од боје шећера који се, заједно с бојом, шпинује као глазура за розен-торте и тај звучни, римујући надимак – Бранка Американка.
Захваљујући тој успомени, неких седам-осам година касније, читајући фељтон о Народном фронту, подсетио сам оца на Бранку Американку и упитао га о њеној улози у овој организацији. Отац се у свом стилу, нацерио, повукао дим цигарете и рекао:
– Њена улога је углавном била циркуска.
И онда ми је описао нашу улицу после Другог светског рата, у време кад је био дечак. Понешто од те приче преузео је из потоњих бабиних казивања, јер је моја баба и сама једном приликом била мобилисана у фронтовску акцију; а оне су, према очевим речима, углавном биле потпуно бесмислене. Премештање с једне гомиле на другу, чупање, па сађење… тако некако их је описао. Том приликом, кад је и баба регрутована, фронтовци су смислили да поваде сву калдрму из улице, јер су констатовали да је исувише стара и прљава. План је био да је лепо очисте, изгланцају и врате назад на место, да се види калдрма новог, револуционарног доба. Несрећна баба, која није имала другу одећу осим женског костима и ципела са штиклама, радила је заједно са женама обученим у делове разноразних руских, немачких, британских униформи, обувених у цокуле, или војничке чизме. Бранка је стајала са стране и нешто писала, а кад ју је моја баба упитала зашто и она мало не запне, него само пише, одговорила је да мора да записује, јер је „нормирка”. Баба јој је тад понудила да буде нормирка уместо ње, јер има лепши рукопис. Тај аргумент, иако изречен пола у шали, погодио је Бранку, која је била свесна бабине конкуренције, па је на крају радног дана саопштила баби да не мора више да долази – и тако се моја баба извукла. А у данима после бабиног повлачења уследио је прави циркус. Фронтовци нису умели да врате калдрму назад!
То, наравно, није била коцка каква постоји у Паризу, Будимпешти, или у Улици краља Петра, већ обична, старинска калдрма, коју најчешће зовемо „турска” (иако не постоје докази да стоји још од турских времена). У сваком случају, она представља наслеђе отоманског урбанизма, односно средњег века. С горње стране камен је углачан, мада неједнаке висине и облика, а са доње назубљен, храпав, сасвим неправилан и баш та доња страна је и упропастила идеју фронтоваца, који нису имали појма са чиме се суочавају. Та реверс-страна калдрме за њих је била као тамна страна Месеца; нешто потпуно непознато, први пут виђено, права правцата енигма. Јер за све, па и за турску калдрму, неопходно је знање, односно занат. А фронтовци га нису имали, напротив, били су скупљени с краја и конца; међу њима су били разни лумпен-пролетери, дошљаци са села, градски плебс, бивше служавке и ко зна ко све не.
Покушаше овако, па онако; неколико пута су постављали калдрму и поново је вадили, окретали, обртали, превртали, гурали, набијали… Али, калдрма, као да се заинатила, никако да легне. Бранка је била сва у грозници. Као једна од вођа – нормирка, главом и брадом – знала је да ће морати да сноси одговорност. Након два дана мука, Бранка је покуцала на врата моје бабе. Те посете се добро сећао и отац који се мувао по кући, играјући се. Баба је скувала кафу, изнела ванилице, све време се правећи као да је у питању обична комшијска посета. А одмах је видела да Бранка има неки добар разлог због ког је дошла, јер се све време вртела и врпољила у фотељи, баш као да жели нешто да каже, а не зна како. Узимала је кафу, па је враћала, правећи се да је још врућа; знојила се у оној војничкој блузи; прекрштала ноге, па их опет скупљала.
Коначно, Бранка, рече, снебивајући се:
– Хтела сам да те питам… Можда би могла да ми помогнеш.
– Изволи, само реци – рече баба спремно.
– Знаш да имамо проблем са враћањем… оне калдрме…
– Не знам ни зашто сте је вадили – рече баба. – Ништа јој није фалило.
– Ма пусти сад то. Него помагај ако можеш. Можда знаш… нешто… – промуца Бранка, па застаде и сама увиђајући да је оно што покушава да пита бесмислено.
– Да? – рече баба, подижући обрве и помало колачећи своје небо-плаве очи, што је обично чинила кад је заузимала упитно-ироничан став. (На пример, кад би деца покушавала да је слажу око неке баналне ситнице.)
– Мислила сам да имаш савет… као то да… – настави Бранка да муца.
– Не знам одакле ти идеја да се ја разумем у калдрму – рече баба суво.
– Ма шта знам, кô велим, учена си жена… Имаш све те књиге и тај клавир…
Бранка показа руком на бабину библиотеку и Lauber&Gloss пијанино, а баба не издржа и насмеја се.
– Ако хоћеш да ти прочитам неку Шантићеву песму, или да ти одсвирам Тозелијеву серенаду, то могу. Али у калдрму се разумем таман колико и ти.
– Ма да, знам све то, него, мислила сам… знам да сте се ти и твоји доселили овде пре свих осталих…
– Ех, кад би само знала. Моја старија сестра је мрзела што се овде досељавамо, није хтела из центра на периферију. А мени су се допадале ове баште, јорговани, хортензије. Била сам мала. Касније, као девојке, имале смо силне муке да прођемо овуда у штиклама. И сад бих могла да те научим куда да прођеш да не поломиш штикле, знам сваки камен те калдрме, одавде до ћошка… – рече баба, па се угризе за језик. Поглед јој је пао на Бранкине немачке, војничке чизме.
– Извини… – промрмља баба.
Бранка се ућута, па се сва некако укочи. Потом сркну остатке кафе, узе једну ванилицу с тацне и стрпа је у џеп, „за после”, па, без речи, изађе.
И тако, пошто нису успели да поставе калдрму на место, фронтовци су је одложили са стране, где је, тако на гомилама, годинама стајала, а Церска улица на Врачару, с пролећа и јесени, била је каљава, а лети прашњава. Кад би понеки аутомобил, лети, прошао улицом, прашина би се дизала, како је отац објаснио, „као у оним каубојским градовима из филмова”. Срећа је била у томе да саобраћај у то време на Чубури није био густ, па су аутомобили ретко пролазили, што је донекле олакшавало ситуацију. У јесен, са првим кишама, међутим, ствари су постајале далеко горе. Земља би се претварала у блато, па се улицом није могло ходати без чизама или каљача.
Муке грађана Церске улице потрајале су све док Општина, негде у граду, није пронашла једног старог, правим чудом, још живог и за рад способног, мајстора, калдрмџију, који је за пристојан хонорар и уз помоћ многих радника које је било неопходно ангажовати на том послу, поставио калдрму назад, на место. Тако су фронтовци не само измалтретирали грађанство већ су и државу дебело коштали.
Бранка је убрзо после пропасти посла с калдрмом била смењена и прекомандована у курире, а свега пар година година након новог калдрмисања улица је дошла на ред за асфалтирање. Асфалт је наливен преко калдрме.
Сад, пред мојим очима, машине су га скидале, како би био постављен нов. И то ми је омогућило да по први пут у животу видим ту калдрму, о којој сам толико слушао.
Нема више Чубуре каква је некада била. Нема ни бабе, ни оца, као ни Бранке Американке и фронтоваца, али сви су они остали скривени негде у невидљивим слојевима Београда, од којих је један, управо, постајао видљив и опипљив, да би неколико недеља касније, поново био заливен асфалтом и тако на некакав груб, рудиментаран начин, конзервиран испод наше свакодневице; испод наших ногу и точкова; испод сунца, киша и снегова.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдрме и сокака.