Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Силвана Куртић
Јефтиније, а скупље
Крајем 19. века Рача Крагујевачка није била само тачка на мапи Шумадије. Била је то варош смештена у питомом загрљају валовитих брежуљака прекривених шљивицима, пшеничним и кукурузним пољима. Варош се ширила око цркве, школе, светих места око којих се народ окупљао да се моли, учи, тргује. Тридесетих и четрдесетих година Рача је имала своју болницу, општинску зграду, па и биоскоп са покретним платном и филмским пројектором. Вести из света стизале су касније и у ритму корака поштара. Свако рођење или умрлица записивани су ручно, пером у општинску књигу. Калдрмисане уличице биле су уске, препуне малих дућана у којима су се мешали мириси дувана, хране, домаће ракије. Жене са везаним марамама доносиле су домаће производе на пијацу. У школу се ишло са неограниченом љубављу према учитељу, јер су учитељи били међу најугледнијим људима у очима варошана. Вечери су биле углавном тихе, осим када би се приређивале забаве или вашар о Св. Илији, где се најбоље осећао ритам живота. Ту се играло и певало до касно у ноћ. У колу су се рађале љубави, уговарали бракови. Младе су долазиле уз брижну пратњу својих мајки. Управо у колу се сретоше бадемасте и зелене очи. Ту дошљак Предимир Ненадовић звани Паштрмац угледа своју будућу изабраницу.
Његова прича почиње у центру вароши, где још увек стоји напуштени дућан који је готово подлегао зубу времена. Мала трошна грађевина чува анегдоту о свом некадашњем власнику. Оно што желим да испричам чула сам од других, најближих рођака и мештана, међу којима прича још увек кружи. Бојаџија Предимир Ненадовић звани Паштрмац се доселио у Рачу Крагујевачку још пре оног рата са Немцима. Паштрмац беше леп човек зелених очију и таласасте црне косе, трговачког духа, проницљив за један ниво виши од варошана. Изазивао је велику пажњу жена. Ипак, једном је пао на испиту проницљивости.
Наиме, у то време у варош стигао је нови учитељ. Причаше, послат из Крагујевца у Рачу по казни. Беше то нико други до сам Ђура Јакшић. Сликар, песник, учитељ – све што је Бог најлепше могао да утка у једног човека. Ђура је узео стан близу Паштрмца тик преко пута улице, те су се чешће виђали. Радозналост Паштрмца није никада напуштала, те је често посећивао Ђуру и загледао његове сликарске радове. Тако ти он у једном тренутку дође на идеју да ослика спољни зид свог дућана. Коначно био је једини бојаџија у месту, а пошто је фарбао чак и женске бунде, помисли, било би добро да украси зид свог дућана. Отрча једног поподнева код Ђуре и упита га:
– Ђуро, би ли ми насликао на дућану нешто?
Ђура одговори:
– Може, Паштрмац, шта би ти да ти насликам?
– Ја бих мечку, вееелику мечку, знаш, Ђуро, да женама фарбам бунде, па кô велим да би то било најзгодније.
– Преко целог зида? – пита Ђура.
– Јашта, преко целог – проговара Паштрмац. – Иии колико ће ме коштати – упита Паштрмац.
Ђура се мало замисли, оћута, па му рече:
– Ако ћеш без ланца, онда је скупља, а и већа, а ако ћеш мечку на ланцу, биће мања и јефтинија.
Замислио се Паштрмац, не даје му се баш пуно банки за ту велику мечку, те се одлучи за ону мало мању на ланцу. Договор је пао и Ђура учини оно је што је најбоље могао. Наслика мечку на ланцу на предњем дувару дућана. Радовао се Паштрмац, дивећи се својим вештинама трговачки како је јефтино и добро прошао. „Уосталом, и ово је повелика мечка, већа и не треба”, шапутао је раздраган себи у браду.
Подне је прошло, жега нека и све мирише на кишу. Паштрмац затвори дућан и упути се кући, мало да одмори. Киша се претвори у пљусак, па се смањи у мале кишне капи. Дошавши од куће, имао је шта да види. Слеђено је гледао у дувар свог дућана, мечку и њене свеже боје како лагано спира киша. Очајнички, трчећим кораком стиже до Ђурине улице.
– Ђуро, Ђуро – викао је сумануто. – Нема ми мечке на зиду. Шта би ово, Ђуро?
Ђура се окрете ка Паштрмца и шаљиво боемски му рече:
– Па побегла ти, Паштрмац, са ланца.
Беше то време у којем су се утопиле анегдоте и приче једне мале вароши у којој беше све јефтиније, а скупље.