Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova
Silvana Kurtić
Jeftinije, a skuplje
Krajem 19. veka Rača Kragujevačka nije bila samo tačka na mapi Šumadije. Bila je to varoš smeštena u pitomom zagrljaju valovitih brežuljaka prekrivenih šljivicima, pšeničnim i kukuruznim poljima. Varoš se širila oko crkve, škole, svetih mesta oko kojih se narod okupljao da se moli, uči, trguje. Tridesetih i četrdesetih godina Rača je imala svoju bolnicu, opštinsku zgradu, pa i bioskop sa pokretnim platnom i filmskim projektorom. Vesti iz sveta stizale su kasnije i u ritmu koraka poštara. Svako rođenje ili umrlica zapisivani su ručno, perom u opštinsku knjigu. Kaldrmisane uličice bile su uske, prepune malih dućana u kojima su se mešali mirisi duvana, hrane, domaće rakije. Žene sa vezanim maramama donosile su domaće proizvode na pijacu. U školu se išlo sa neograničenom ljubavlju prema učitelju, jer su učitelji bili među najuglednijim ljudima u očima varošana. Večeri su bile uglavnom tihe, osim kada bi se priređivale zabave ili vašar o Sv. Iliji, gde se najbolje osećao ritam života. Tu se igralo i pevalo do kasno u noć. U kolu su se rađale ljubavi, ugovarali brakovi. Mlade su dolazile uz brižnu pratnju svojih majki. Upravo u kolu se sretoše bademaste i zelene oči. Tu došljak Predimir Nenadović zvani Paštrmac ugleda svoju buduću izabranicu.
Njegova priča počinje u centru varoši, gde još uvek stoji napušteni dućan koji je gotovo podlegao zubu vremena. Mala trošna građevina čuva anegdotu o svom nekadašnjem vlasniku. Ono što želim da ispričam čula sam od drugih, najbližih rođaka i meštana, među kojima priča još uvek kruži. Bojadžija Predimir Nenadović zvani Paštrmac se doselio u Raču Kragujevačku još pre onog rata sa Nemcima. Paštrmac beše lep čovek zelenih očiju i talasaste crne kose, trgovačkog duha, pronicljiv za jedan nivo viši od varošana. Izazivao je veliku pažnju žena. Ipak, jednom je pao na ispitu pronicljivosti.
Naime, u to vreme u varoš stigao je novi učitelj. Pričaše, poslat iz Kragujevca u Raču po kazni. Beše to niko drugi do sam Đura Jakšić. Slikar, pesnik, učitelj – sve što je Bog najlepše mogao da utka u jednog čoveka. Đura je uzeo stan blizu Paštrmca tik preko puta ulice, te su se češće viđali. Radoznalost Paštrmca nije nikada napuštala, te je često posećivao Đuru i zagledao njegove slikarske radove. Tako ti on u jednom trenutku dođe na ideju da oslika spoljni zid svog dućana. Konačno bio je jedini bojadžija u mestu, a pošto je farbao čak i ženske bunde, pomisli, bilo bi dobro da ukrasi zid svog dućana. Otrča jednog popodneva kod Đure i upita ga:
– Đuro, bi li mi naslikao na dućanu nešto?
Đura odgovori:
– Može, Paštrmac, šta bi ti da ti naslikam?
– Ja bih mečku, veeeliku mečku, znaš, Đuro, da ženama farbam bunde, pa kô velim da bi to bilo najzgodnije.
– Preko celog zida? – pita Đura.
– Jašta, preko celog – progovara Paštrmac. – Iii koliko će me koštati – upita Paštrmac.
Đura se malo zamisli, oćuta, pa mu reče:
– Ako ćeš bez lanca, onda je skuplja, a i veća, a ako ćeš mečku na lancu, biće manja i jeftinija.
Zamislio se Paštrmac, ne daje mu se baš puno banki za tu veliku mečku, te se odluči za onu malo manju na lancu. Dogovor je pao i Đura učini ono je što je najbolje mogao. Naslika mečku na lancu na prednjem duvaru dućana. Radovao se Paštrmac, diveći se svojim veštinama trgovački kako je jeftino i dobro prošao. „Uostalom, i ovo je povelika mečka, veća i ne treba”, šaputao je razdragan sebi u bradu.
Podne je prošlo, žega neka i sve miriše na kišu. Paštrmac zatvori dućan i uputi se kući, malo da odmori. Kiša se pretvori u pljusak, pa se smanji u male kišne kapi. Došavši od kuće, imao je šta da vidi. Sleđeno je gledao u duvar svog dućana, mečku i njene sveže boje kako lagano spira kiša. Očajnički, trčećim korakom stiže do Đurine ulice.
– Đuro, Đuro – vikao je sumanuto. – Nema mi mečke na zidu. Šta bi ovo, Đuro?
Đura se okrete ka Paštrmca i šaljivo boemski mu reče:
– Pa pobegla ti, Paštrmac, sa lanca.
Beše to vreme u kojem su se utopile anegdote i priče jedne male varoši u kojoj beše sve jeftinije, a skuplje.