Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Драган Ј. Ристић
Цртице из старог Ниша
Миш бели срећу дели
У давна времена мог детињства главном нишком улицом, лепо калдрмисаном и опраном Победином улицом, ходао је некакав човек, отрцаног одела и необичног шешира, са некаквом картонском кутијом у рукама. У кутији на десетине малих, уредно збијених коверата било је спремно за једног белог миша којег би овај веселник однекуд извукао да ти се, ако платиш, предскаже судбина. Бели мишић грицне неки од ковертића, човек га отвори и прочита судбину.
Богами је једном мој отац добрано платио да му се прочита судбина његовог сина првенца. И да знате, добро сам прошао иако је отац био разочаран:
Бићеш срећан, баш кад си несрећан и бићеш несрећан у данима највеће среће.
Велики жућкасти пас луталица
Полицијски час због пандемије. Већ од шест увече старије особе крећу у кратку шетњу. Али ја одлучујем да то учиним пред спавање, тачно у поноћ. И вредело је. Све је изгледало сабласно пусто. На увек прометној раскрсници „Црвени певац” бљеште излози и рекламе, уредно се мењају боје на семафору, али нема возила, нема људи, нема чак ни паса луталица. Као у неком научнофантастичном филму.
Одатле крећем лагано ка градској болници трасом давно укинуте трамвајске пруге. Придружује ми се наједном један велики жућкасти пас луталица. Осврћем се плашљиво, али он ме мирољубиво прати. Све до једног места где је стао и легао.
Застајем запрепашћен. Оживљава сећање: тог давног летњег дана клинци из околних периферијских уличица створише се тада баш овде. Чули смо да је трамвајски застој због неке саобраћајне незгоде. Неколико трамваја чека. Испод оног првог прегажено тело једног великог жућкастог пса луталице.
Атракција
Сваки пут кад је од своје чувене пекарске радње пролазио поред столарског предузећа Стеван Сремац, у близини нишке Мале пијаце и градске болнице, преко пута Ремизе, пекар Тоза, власник чувене пекаре, већ у поодмаклим годинама, огромне главе а малог здепастог тела, замишљао је тог Сремца као храброг народног хероја, одличног мајстора столара и, приближавајући се берберској радњи, освртао се да у близини нема деце или да они, не дај боже, буду у берберници јер би тада бријање његове главурде представљало деци смехотресну циркуску атракцију са врхунцем када брица на крају посипа његову главу пудером, што неодољиво подсећа на завршно посипање брашном великих, округлих и глатких сомуна у тесту спремних да се одмах потом убаце у фуруну.
Једно ненаписано писмо
Само те гледам, драга Ели. Видим како касно, скоро у подне, клај-клај одшеташ до факса. А Економски факултет срећом близу моје куће са дубоким двориштем у Обилићем венцу. У комшилуку си и видим: неког дана уопште и не одеш на факултет, а покаткад пођеш, али тамо не дођеш.
Да, драга моја комшинице Ели. Ја те и пратим и разочаравајуће гледам како са неким фрајером и пре факултета отфураш некуд. Ниш је мали град, а ово један од само неколико факултета. Али ја даље нећу да те пратим. Нећу да се још више разочарам. Јер заљубљен сам у тебе, само ти то нисам рекао. Наравно и нећу. Некако си увек у мушком друштву. А ја сам за те твоје типосе марка. Старомодан сам, али рођен сам у Нишу. Ово је мој град, а твоји су се доселили однекуд. Па једном ти је и твоја мајка рекла о мени, чуо сам: „Фино васпитан момак, кад носим превише ствари, он ми помогне, одличан студент, ако нађе ваљан посао, брзо ће напредовати…”
Да, драга Ели, само те гледам и не разумем како бар једном да ти погледаш мене. Само толико, а ја ћу већ знати шта у том моменту да кажем, већ сам хиљаду пута у себи то изговорио. Све ће бити у реду, драга Ели, све ће једног дана бити у реду. Или никада неће, ако тако Ти кажеш…