Četvrta nagrada na konkursu Sa kaldrme i sokaka
Batrić Ćalović
Beli zumbuli u odbrani Beograda 1915.
Ima li grada na svetu koji je više napadan, rušen i bombardovan od Beograda? Ako i postoji, Beograd ga sigurno prati u stopu, nalazeći se uvek na samom vrhu stradalnih gradova sveta. Veoma je važno da pamtimo sve njegove mnogobrojne branioce, ne samo u ratu, već i u miru; od čistača ulica do starih alasa. Beograd se brani i rađanjem, dobrotom, međusobnim uvažavanjem, pesmom, znanjem, vaspitanjem, kulturom, umetnošću, sportom, humorom, šarmom, čuvanjem prirode… a ljubavlju najviše.
***
Ipak, naročito mesto u povesnici srpske prestonice zauzimaju ratnici-heroji koji su dali najdragocenije što su imali, svoje živote, ginući bespoštedno. Ovaj grad, mučenik i pobednik, oduvek je branjen dobrovoljnim žrtvama svojih junaka. Jedan od takvih, koji je bio rešen da 1915. odbrani Beograd, spreman da časno pogine za kralja i otadžbinu, da ne pogazi vojničku zakletvu, bio je, i ostao, hrabri patriota, Beograđanin, Đorđe Roš. Ratnik. Pilot. Biznismen. Darodavac. Počasni konzul. Veliki dobrotvor crkava. Jedini čovek koji nije bio monah, a počiva u porti manastira Hilandara. Zajedno sa drugim ratnicama srpskim, on je učestvovao u bici koja je nazvana „herojska odbrana Beograda”, kada je vojno i brojno jači neprijatelj napao srpskog vojnika, slabijeg u naoružanju, ali ne i u moralu. Nije bilo nikakvih izgleda da se branioci odbrane. Svesno su ginuli kako bi se preostale srpske trupe, narod, žene i deca, bezbedno povukli. Kao kod Spartanaca, povlačenje se, u ovoj bici, nije pominjalo. Ako je i bilo odstupanja, onda su to bila taktička pregrupisavanja, sa samo jednom mišlju, da se po svaku cenu, što duže, odbrani svetinja, grad koji se nikome bez borbe ne pokorava. Komandant 2. bataljona 10. kadrovskog puka, major Dragutin Gavrilović, naredio je još dva dana pre napada austrougarskih jedinica na Beograd da se kopaju rovovi blizu same reke, u samoj liniji dunavske obale. U rovove za klečeći stav voda je delimično ulazila. Đorđe Roš se pitao, mokrih čizama, čemu služe ovakvi poplavljeni iskopi u tlu. Jesu li srpski ratnici vojnici ili ronioci? Značaj njihov shvatio je tek kada je otpočela borba dva dana kasnije na Dunavskom keju. Tada su ove udubine kraj same vode, u zaklonu šume, spasile mnoge živote srpskih branitelja prestonice, u vreme uraganske kanonade austrougarske artiljerije.
Na dan 5. oktobra 1915. bombardovan je Beograd preko čitavog dana. Ostalo je zapisano da je preko 30.000 granata ispaljeno samo tog prvog dana od strane austrougarskih i nemačkih jedinica. Dva dana kasnije neprijatelj je počeo da prelazi reku, da se iskrcava na našu obalu. Austrougarski mitraljezi besomučno su rafalima kosili sve pred sobom. Sjedinjene neprijateljske vojske, austrougarsko-nemačke, napale su Srbiju i srpsku prestonicu 6. oktobra. Iako Srpska vrhovna komanda nije izbrisala nijednog živog vojnika iz evidencije, major Dragutin Gavrilović održao je herojski govor, kako bi nadahnuo ratnike da krenu u juriš, protiv mnogo nadmoćnije vojne sile. Veliki teret u ratnim dejstvima pripao je baš majoru Gavriloviću i mladom oficiru Rošu.
U vazduhu, koji je mirisao na barut, sumpor i paljevinu, ratnici su osećali da se događa nešto strašno, a u isto vreme veličanstveno. Posle neviđenog dejstva artiljerije, koja je dizala u vazduh čitave kuće, čupala iz korena veliko drveće, Đorđe Roš se sa svojim vojnicima instinktivno pomerio u prve rovove, kraj Dunava, i tako spasao svoj vod od sigurnog uništenja. U sumornom, jesenjem danu, nebo je bilo još crnje nego obično. Čitave noći na oprezu, nije mogao da zaspi ni čas. U zoru, oko četiri sata, ponovo je uraganska vatra otpočela, oko nasipa železničke pruge, na kojem je bio Roš sa vojnicima. Svuda su uvis lizali plameni jezici, a barutni dimovi vrhunili su ka nebu, dok su detonacije neprestano, strahovito bubnjale. Dunavski kej postao je „Kej mrtvih”. Tri srpske čete jurišale su na austrougarske mitraljeze, koji su ih nemilice kosili, dok je u olucima trotoara, umesto kiše, tekla ljudska krv. Sa svih strana tučene, ginule su čitave grupe vojnika, zatrpavane zemljom. U obližnjoj klanici urlikala je živospaljivana stoka. Hrana vojsci nije slata, a poslati ordonansi se više nisu vraćali, ginući na svom putu. Neprijatelj je preko postavljenih pontonskih mostova uporno vršio desant već od pola sata posle ponoći. Kod kafane Šaran odvijala se žestoka borba. Zamoren i iznuren do krajnjih granica od zahuktale borbe, naprezanja i nespavanja, Đorđe Roš je raspuknutu električnu lampicu, u obliku noža, zarivao sebi u levu ruku i sekao je uzduž, kako bi sabrao svoje rasute živce. Situacija je bila očajna. Na ulicama su ležali razbacani leševi, većina u plavim žandarmerijskim uniformama. Na kraju Ulice Rige od Fere Roš je video prepun rov, do vrha napunjen leševima naših žandara. Neprijatelj je navirao sa svih strana preko pontonskih mostova. Od ponoći do četiri sata ujutru vodile su se žestoke borbe, a onda je Roš sa svojim vodom morao da odstupi, teturajući se ka ogromnim rupama, koje su stvorile eksplozije granata. Pojedini krateri bili su od pet do šest metara duboki i u njima su sa izlivenom vodom reke plivale ribe. Najpre plotunima iz pušaka, a onda paklenom brzom paljbom, Roš je sa svojim vojnicima, ipak, uspeo da odbije nadiranje neprijatelja. Agresori su dobijali stalna pojačanja, a puške poginulih srpskih vojnika uzimali su građani, pa čak i deca, boreći se sa požrtvovanjem vrednim divljenja. Neprijatelj je udvostručio svoju artiljeriju. Grmljavina topova, uzvici junaka, klokotanje mitraljeza, sve se izmešalo u tom rašomonu smrti.
U kratkotrajnim trenucima predaha od borbi, major-heroj je, oko 14.30 okupio svoj preostali deo bataljona, pred kafanom Jasenica na Dorćolu (na uglu Ulice Mike Alasa i Ulice cara Uroša) i održao čuveni govor vojnicima:
„Junaci! Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao.
Vojnici! Junaci!
Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje.
Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu!
Živeo kralj! Živeo Beograd!”
Sledio je opšti juriš, koji, nažalost, nije uspeo da potisne protivnike u reku, usled žestokog dejstva neprijateljske artiljerije i snažnog otpora neprijatelja. Ponesen posebnim oduševljenjem, nakon majorovog govora, Đorđe Roš, videvši u izlogu cvećarske radnje bele zumbule, udarom noge razbija veliko staklo i kiti svoju vojničku kapu ovim cvećem. I ostali vojnici, kao da idu na svadbu, a ne u rat, zakitili su se, razdragani. To cveće jakog i opojnog mirisa unelo je još veći zanos među vojnike, pravi izliv oduševljenja.
Roš se poslednji put zagrlio sa svojim potporučnikom i uz gromoglasno „Ura!” poleteo ka železničkom nasipu, zajedno sa svoja tri voda. U ovom jurišu bio je teško ranjen kroz vrat. Izgubivši svest, povratio se, naprečac. Razaznavao je reči, ali ništa nije video. Poviše glave čuo je razgovor nekoliko vojnika koji su obilazili ranjenike. Raspravljali su se da li je živ ili mrtav, da li ga treba poneti, ili ostaviti. Svuda unaokolo, na Dunavskom keju, gubici srpske vojske bili su strahoviti. Napokon, došavši sebi, zatražio je da ga prenesu do njegovog komandanta. Kada je, konačno, donet do majora, i on tada biva teško ranjen u vrat, padajući na zemlju. Vojnici su ga sve do bolnice svojim telima štitili. Zahvaljujući milosrdnim građankama Jeleni i Vukosavi, Roš je previjen u privremenom zavojištu, što je sprečilo ono najgore. U Dušanovoj ulici br. 6, pod svodovima nekadašnje palate nepobedivog vojskovođe Eugena Savojskog, ukazana mu je pomoć. Zatim ga je Jelena položila na jedna vrata, te pod kišom kuršuma i granata, uz pomoć žandara, pratila, žrtvujući svoj život, sve dok nije prenesen u Vojnu bolnicu. Tamo ga je operisao doktor Rajan, šef američke misije, koji je dotada sa svojim timom, već 24 sata, na pet operacionih stolova, neprestano operisao i spasavao ranjene.
Skinuli su ga sa operacionog stola i na čaršavu doneli u jednu mračnu sobu, na krevet, gde je pao u agoniju, lebdeći dugo između života i smrti, mučen strahovitim bolovima. U magnovenju, video je jasno kako odlazi iz predivne palate-kuće u Katićevoj ulici, u Beogradu, u kojoj je živeo sa svojom porodicom. Video je i jedan manastir, blizu mora, u čijoj porti su bila dva divna, ogromna kiparisa. Pratio je sebe kako boravi u njemu, kako sa monasima radi poslove koje dotada niko drugi nije radio. U porti mu se ukazao i nadgrobni, skromni krst. Na njemu je pisalo njegovo ime. Na grčkom se pojavio natpis mesta (Uranopolisa), gde je video sebe starca. Raširio mu se osmeh, na krvavom licu, dok je polusvestan ležao. Prepoznao je Svetu Goru, najlepšu Bogorodičinu baštu Grčke i hrišćanskog sveta. Osećao je kako ga greje toplota Egejskog mora. Nije još bilo vreme za umiranje. Valjalo mu je ploviti novim životom. Preživeo je „herojsku odbranu Beograda”.
Poslednje dve decenije života bio je veliki ktitor najznačajnije naše ambasade van Srbije, manastira Hilandara. Početkom marta 1977, u rano jutro, ušavši u čamac, koji je iz Uranopolisa kretao ka Hilandaru, odjednom se stropoštao na palubu čamca. Uputio je, upravo, onako kako je i želeo, poslednji pogled, u pravcu omiljenog manastira. Za večni ispraćaj porodica u grčkoj cvećari nije našla drugog cveća, tek belih zumbula. Na odru gospodina i ratnika bio je položen cvet vernosti i nepokolebljivosti, cvet karaktera Đorđa Roša i čitavog jednog hrabrog pokolenja.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Sa kaldrme i sokaka.