Priča koja je ušla u širi izbor na konkursu Sa kaldrme i sokaka: neispričane priče iz starih srpskih gradova
Tatjana Milanović
Amerika
Stojadin je bio vrlo bistar momak. Marljiv i spretan u radu, brz u hodu. Kažu da je likom povukao na svoju baba Mladenu, a stasom na čiču. Bio je vrlo lep, lica nekako devojačkog, nežnog, očiju zelenih, boje šume. Ne previše visok, ali plećat. Gledale su ga devojke, on se nije mnogo obazirao, nije bio govorljiv, više stidljiv, nije im uzvraćao osmehe.
U školi je bio uvek među najboljima, čitao „bolje od popa”, kako je pričala njegova baba Mladena, a u računu bio brz. „Treba da bude trgovac”, govorio je otac.
Dolazio je iz sela često sa ocem i čičom u Leskovac, na pijacu. Jednom su išli da kupe muško tele, a inače su dolazili na pijacu da prodaju papriku, krompir i luk. Prošli bi kroz grad najkraćim putem do pijace, ali je primećivao kako svaki put Leskovac izgleda drugačije, širio je svoje granice velikom brzinom zahvaljujući tekstilnoj industriji i bogatstvu koje je stizalo u grad. Nicale su radnje prerađivača konoplje, užara, tkačnice, pekare, mesare, kobasičarske radnje, radili su grnčari, obućari, abadžije, brice i frizeri. U srcu grada su se rušile stare i podizale velike kuće bogatih gazda, ali i kafane i hoteli da se imaju gde ugostiti. Gledao je uokolo u lepe, nove kuće, bioskop o kome je slušao priče. Nad gradom se izdizalo brdo Hisar i pravilo senku nad gradom u zavisnosti od doba dana.
Sada se Stojadin uputio u kafanu gazda Mite Balče. Tamo će početi da radi zahvaljujući ujaku, koji je sa njim imao poslovne veze. Nisu u familiji tačno znali o kakvim se poslovima radi, ali se ujka odjednom opario.
Stojadin je prvih nedelja radio kao spoljni momak, potrčko. Slali su ga kojekuda da odnese, donese, pokupi, pozove, preda pismo, pokupi pismo. Morao je zbog tih nebrojenih zadataka da nauči celi Leskovac uzduž i popreko.
– Ti li zakasa?
– Skapa danas cel d’n – rekao bi dvojici svojih cimera, isto radnika Mite Balče i sručio se na gvozdeni krevet sa dušekom ispunjenim slamom koja je šuškala i bockala dok se okretao u snu.
Soba koju je delio sa dvojicom kelnera je bila u blizini kafane. Zakup sobe je jednoj babi, vlasnici, plaćao gazda, ali su zapravo oni to i te kako odrađivali. Kuća je bila stara, čatmara iz turskog doba, preživela velike promene u centru grada. Prozori su bili rasušeni i zimi se osećala jaka promaja. Vrata su bila rasklimana, duvalo je ispod, pa su lupkala po celu noć. Čekalo se da gazda otkupi tu starudiju i na njeno mesto sazida modernu dvospratnicu.
Njegovi cimeri su posle nekog vremena predložili gazdi da i Stojadina oproba kao kelnera i hvalili njegovu bistru pamet, brz račun i lep izgled, primamljiv za žene. Rekoše da su ga leskovačke dame, devojke, ali i one starije, raspuštenice i udovice, već primetile na korzou. Pripremili su ga za razgovor sa gazdom, naučili da nosi ajncer i sa blagim zamahom ruke i kružnim pokretom skine po dve čašice rakije odjednom držeći ih između kažiprsta, srednjeg prsta i domalića, a da ne prospe ni kap iz pune čaše. Za hod se nisu mnogo mučili, imalo je ovo seljačko dete nešto gospodsko u svom držanju, isprsio bi grudi i raširio svoja pleća dok hoda.
– Od sledećeg ponedeljka da si dođeš utre, da služiš jutarnju kafu – rekao je gazda dok je ispuštao dim cigarete.
Tako je Stojadin počeo da radi kao kelner za veću platu i obiman bakšiš koji su gazde i gosti sa strane širokogrudo ostavljali da se pokažu pred drugim gazdama ili kada bi podnapiti bez kontrole izvrtali svoje džepove.
Kada se dobro uvežbao, gazda ga je stavio da radi uveče, kad meraklije i bekrije dođu, pa se posle ćevapčića zadrže uz salatu, vino ili rakiju do zore. Od proleća do jeseni radila je bašta i gosti su mogli da vide predveče kolone doteranih devojaka koje idu na korzo. Očešljane, obučene po poslednjoj modi i rumene, lupkale su štiklicama po kaldrmi. Za njima su sitnim koracima trčkale tetke da im sačuvaju čast, da se ne zanesu. Živeo je grad životom velegrada, južnjačka duša je bojila bogatstvo industrijalaca koje je plavilo Leskovac. Muzikanti i glasni pijani mladići nisu davali stanovnicima mira, pa su ih žene polivale toplom vodom sa prozora da ih rasteraju. Lampe su osvetljavale ulice i kafanske prozore do kasno u noć. Ispred nekih su svetleli crveni fenjeri, njih su devojke i njihove tetke zaobilazile, kao da će se okužiti ukoliko prođu blizu. Bočni sokaci, uski i mračni, čuvali su od pogleda prolaznika uzdahe mladića koji su svoju strast gasili na grudima kurtizana. Tamo, u javnim kafanama obeleženim crvenim fenjerima, mogli su gradske gazde i njihovi bogati sinovi da u većoj diskreciji pronađu odušak navrelim strastima.
*
Viđao je Stojadin jednu devojku svake srede kako prolazi pored kafane i odlazi u ordinaciju „doktora za žene”. Jednom je svratila u kafanu i sela za prazan sto, bleda, čela prekrivenog kapima znoja:
– Mogu li dobiti čašu vode? – iznenadila je Stojadina pitanjem, zapravo više svojim naglaskom nego pitanjem, nije bila iz Leskovca, očigledno.
– Odma’ dođe – rekao je zbunjeno i požurio po vodu i još dve kocke ratluka na tacni. Učinilo mu se da je plakala, pa je hteo da je razveseli slatkišem. Kada je posle razmislio o tome, mislio je da je možda preterao.
Devojka ga je samo ljubazno pogledala sa osmejkom, koliko joj je njena uznemirenost dozvolila. Posedela je malo, ustala, stavila svoju crvenu tašnicu pod desnu mišicu i otišla.
– Ja sam Lila, hvala vam.
– Stojadin – stisnuo je njenu ruku previše, nespretno, zbunjeno.
Gledao je za njom u lepe noge i šav na svilenoj čarapi.
– Pušti toj – rekao mu je dobronamerno cimer.
Čuo je on priče o tim ženama što danju spavaju jer celu noć po javnim kafanama zabavljaju muškarce, ali nije nikada nijednu upoznao. I sada, kada je video Lilu, nije mogao da se smiri. Ona je bila jedna od novih devojaka u kafani Amerika. Dole je bila kafana, gore sobe sa devojkama. Gazda je s vremena na vreme menjao devojke jer su tako zahtevali gosti, svake srede ih slao na lekarske preglede i tražio od njih da donesu doktorov izveštaj da su zdrave. Dešavalo se da devojke zatrudne ili se razbole. Bilo je modrica i jadikovki, lažnih obećanja bogatih sinova. Pričalo se po gradskim salonima o takvim „damama” sve i svašta.
Od tog dana je Stojadin svake večeri posle posla odlazio ispred Amerike i stajao zevajući u prozor sobe gde je ona zabavljala goste, čekajući da otkrije drvene kapke i otvori prozor, nagne se, zapali cigaretu na muštikli. Gledao je kako joj mušterija zadovoljno maše sa ulice gledajući nagore, odlazeći svojoj kući. Ona na te pozdrave nije odgovarala. Videla je Stojadina kako stoji naslonjen na banderu, lep, mlad, prostodušan, zaljubljen, gleda ka njoj. I ona bi gledala njega, tužno, video je on to, kad god bi ponovo zatvorila prozor i navukla drvene kapke.
Prošlo je već par meseci kako je prvi put sreo Lilu, jesen je pokvasila sokake i natopila kaldrmu, sprala kiseli miris prosutih pića ispod stolova pred kafanama i rasterala ljubavnike iz mračnih budžaka. Predlagali su mu drugovi da ode kod nje, da joj plati. On to nije hteo. Nije je bilo nekoliko dana da izađe na prozor, nije izlazila iz Amerike. Konobar mu je rekao da je nešto bolesna, da ima već neko vreme temperaturu, neki gadan kašalj.
Vratio se u svoju sobu i napisao kratko pismo koje je dao konobaru Amerike da joj preda.
„Neje moje da ti sudim, Lila, i ja te ne pitujem šta je dosad bilo, ja te pitujem da ideš s’s mene u moje selo.”
Iste večeri je dobio odgovor: „Moje ime je Ljubica. Ja sam već udata, nesrećno, a sva je prilika da se moram vratiti u Beograd. Nisam ti ja za selo i brak. Nemoj me, molim te, zaboraviti. Ljubi te sto puta tvoja Ljubica.”
Ujutru rano je spakovao svoje stvari, vratio konobarsku uniformu gazdi, prebrojao zarađene pare, gurnuo ih u džep gunja i pozdravio se sa prijateljima.
– Neje ovoj za mene. Idem si dom. Sledeće godine ću konoplju da sadim, možda i duvan. Ću navrnem da popijemo po jednu kad si dođem na pijac.
Pogledao je ka Hisaru i pomislio da se još nije nikada popeo na to brdo, a čuo je puno legendi o njemu.