Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова
Татјана Милановић
Америка
Стојадин је био врло бистар момак. Марљив и спретан у раду, брз у ходу. Кажу да је ликом повукао на своју баба Младену, а стасом на чичу. Био је врло леп, лица некако девојачког, нежног, очију зелених, боје шуме. Не превише висок, али плећат. Гледале су га девојке, он се није много обазирао, није био говорљив, више стидљив, није им узвраћао осмехе.
У школи је био увек међу најбољима, читао „боље од попа”, како је причала његова баба Младена, а у рачуну био брз. „Треба да буде трговац”, говорио је отац.
Долазио је из села често са оцем и чичом у Лесковац, на пијацу. Једном су ишли да купе мушко теле, а иначе су долазили на пијацу да продају паприку, кромпир и лук. Прошли би кроз град најкраћим путем до пијаце, али је примећивао како сваки пут Лесковац изгледа другачије, ширио је своје границе великом брзином захваљујући текстилној индустрији и богатству које је стизало у град. Ницале су радње прерађивача конопље, ужара, ткачнице, пекаре, месаре, кобасичарске радње, радили су грнчари, обућари, абаџије, брице и фризери. У срцу града су се рушиле старе и подизале велике куће богатих газда, али и кафане и хотели да се имају где угостити. Гледао је уоколо у лепе, нове куће, биоскоп о коме је слушао приче. Над градом се издизало брдо Хисар и правило сенку над градом у зависности од доба дана.
Сада се Стојадин упутио у кафану газда Мите Балче. Тамо ће почети да ради захваљујући ујаку, који је са њим имао пословне везе. Нису у фамилији тачно знали о каквим се пословима ради, али се ујка одједном опарио.
Стојадин је првих недеља радио као спољни момак, потрчко. Слали су га којекуда да однесе, донесе, покупи, позове, преда писмо, покупи писмо. Морао је због тих небројених задатака да научи цели Лесковац уздуж и попреко.
– Ти ли закаса?
– Скапа данас цел д’н – рекао би двојици својих цимера, исто радника Мите Балче и сручио се на гвоздени кревет са душеком испуњеним сламом која је шушкала и боцкала док се окретао у сну.
Соба коју је делио са двојицом келнера је била у близини кафане. Закуп собе је једној баби, власници, плаћао газда, али су заправо они то и те како одрађивали. Кућа је била стара, чатмара из турског доба, преживела велике промене у центру града. Прозори су били расушени и зими се осећала јака промаја. Врата су била расклимана, дувало је испод, па су лупкала по целу ноћ. Чекало се да газда откупи ту старудију и на њено место сазида модерну двоспратницу.
Његови цимери су после неког времена предложили газди да и Стојадина опроба као келнера и хвалили његову бистру памет, брз рачун и леп изглед, примамљив за жене. Рекоше да су га лесковачке даме, девојке, али и оне старије, распуштенице и удовице, већ приметиле на корзоу. Припремили су га за разговор са газдом, научили да носи ајнцер и са благим замахом руке и кружним покретом скине по две чашице ракије одједном држећи их између кажипрста, средњег прста и домалића, а да не проспе ни кап из пуне чаше. За ход се нису много мучили, имало је ово сељачко дете нешто господско у свом држању, испрсио би груди и раширио своја плећа док хода.
– Од следећег понедељка да си дођеш утре, да служиш јутарњу кафу – рекао је газда док је испуштао дим цигарете.
Тако је Стојадин почео да ради као келнер за већу плату и обиман бакшиш који су газде и гости са стране широкогрудо остављали да се покажу пред другим газдама или када би поднапити без контроле извртали своје џепове.
Када се добро увежбао, газда га је ставио да ради увече, кад мераклије и бекрије дођу, па се после ћевапчића задрже уз салату, вино или ракију до зоре. Од пролећа до јесени радила је башта и гости су могли да виде предвече колоне дотераних девојака које иду на корзо. Очешљане, обучене по последњој моди и румене, лупкале су штиклицама по калдрми. За њима су ситним корацима трчкале тетке да им сачувају част, да се не занесу. Живео је град животом велеграда, јужњачка душа је бојила богатство индустријалаца које је плавило Лесковац. Музиканти и гласни пијани младићи нису давали становницима мира, па су их жене поливале топлом водом са прозора да их растерају. Лампе су осветљавале улице и кафанске прозоре до касно у ноћ. Испред неких су светлели црвени фењери, њих су девојке и њихове тетке заобилазиле, као да ће се окужити уколико прођу близу. Бочни сокаци, уски и мрачни, чували су од погледа пролазника уздахе младића који су своју страст гасили на грудима куртизана. Тамо, у јавним кафанама обележеним црвеним фењерима, могли су градске газде и њихови богати синови да у већој дискрецији пронађу одушак наврелим страстима.
*
Виђао је Стојадин једну девојку сваке среде како пролази поред кафане и одлази у ординацију „доктора за жене”. Једном је свратила у кафану и села за празан сто, бледа, чела прекривеног капима зноја:
– Могу ли добити чашу воде? – изненадила је Стојадина питањем, заправо више својим нагласком него питањем, није била из Лесковца, очигледно.
– Одма’ дође – рекао је збуњено и пожурио по воду и још две коцке ратлука на тацни. Учинило му се да је плакала, па је хтео да је развесели слаткишем. Када је после размислио о томе, мислио је да је можда претерао.
Девојка га је само љубазно погледала са осмејком, колико јој је њена узнемиреност дозволила. Поседела је мало, устала, ставила своју црвену ташницу под десну мишицу и отишла.
– Ја сам Лила, хвала вам.
– Стојадин – стиснуо је њену руку превише, неспретно, збуњено.
Гледао је за њом у лепе ноге и шав на свиленој чарапи.
– Пушти тој – рекао му је добронамерно цимер.
Чуо је он приче о тим женама што дању спавају јер целу ноћ по јавним кафанама забављају мушкарце, али није никада ниједну упознао. И сада, када је видео Лилу, није могао да се смири. Она је била једна од нових девојака у кафани Америка. Доле је била кафана, горе собе са девојкама. Газда је с времена на време мењао девојке јер су тако захтевали гости, сваке среде их слао на лекарске прегледе и тражио од њих да донесу докторов извештај да су здраве. Дешавало се да девојке затрудне или се разболе. Било је модрица и јадиковки, лажних обећања богатих синова. Причало се по градским салонима о таквим „дамама” све и свашта.
Од тог дана је Стојадин сваке вечери после посла одлазио испред Америке и стајао зевајући у прозор собе где је она забављала госте, чекајући да открије дрвене капке и отвори прозор, нагне се, запали цигарету на муштикли. Гледао је како јој муштерија задовољно маше са улице гледајући нагоре, одлазећи својој кући. Она на те поздраве није одговарала. Видела је Стојадина како стоји наслоњен на бандеру, леп, млад, простодушан, заљубљен, гледа ка њој. И она би гледала њега, тужно, видео је он то, кад год би поново затворила прозор и навукла дрвене капке.
Прошло је већ пар месеци како је први пут срео Лилу, јесен је поквасила сокаке и натопила калдрму, спрала кисели мирис просутих пића испод столова пред кафанама и растерала љубавнике из мрачних буџака. Предлагали су му другови да оде код ње, да јој плати. Он то није хтео. Није је било неколико дана да изађе на прозор, није излазила из Америке. Конобар му је рекао да је нешто болесна, да има већ неко време температуру, неки гадан кашаљ.
Вратио се у своју собу и написао кратко писмо које је дао конобару Америке да јој преда.
„Неје моје да ти судим, Лила, и ја те не питујем шта је досад било, ја те питујем да идеш с’с мене у моје село.”
Исте вечери је добио одговор: „Моје име је Љубица. Ја сам већ удата, несрећно, а сва је прилика да се морам вратити у Београд. Нисам ти ја за село и брак. Немој ме, молим те, заборавити. Љуби те сто пута твоја Љубица.”
Ујутру рано је спаковао своје ствари, вратио конобарску униформу газди, пребројао зарађене паре, гурнуо их у џеп гуња и поздравио се са пријатељима.
– Неје овој за мене. Идем си дом. Следеће године ћу конопљу да садим, можда и дуван. Ћу наврнем да попијемо по једну кад си дођем на пијац.
Погледао је ка Хисару и помислио да се још није никада попео на то брдо, а чуо је пуно легенди о њему.