Награђена прича на конкурсу Са калдме и сокака
Тихомир Костић
Фрајер на АПН-у 4
У Суботици, лета Господњег 1978. године, почиње ова прича.
Мени се тако наместило да задњи број календарске године означава и разред који завршавам у основном, а касније и делом у средњошколском образовању. Примера ради, 1971. сам завршио први разред основне школе. 1975. пети, 1979. девети. Да, девети разред, јер смо ми генерација која је уместо у редовну средњу школу прво ишла у девети и десети разред, па онда у трећи и четврти средње школе. Тако се лакше оријентишем када су године у питању.
Те 1978. године у другом полугодишту осмог разреда основне школе на часовима општетехничког образовања (скраћено ОТО) имали смо предавања о саобраћају. Култура понашања, учесници, знакови, раскрснице, разне ситуације у саобраћају су се анализирале итд. Наш наставник је баш био посвећен овим предавањима и покушао је да нам пренесе своје познавање саобраћајних прописа, али и своја лична искуства. Ми, дечаци, смо посебно били заинтересовани, јер улог је био велики. На крају предавања се писао тест АМСЈ (Ауто-мото савез Југославије) из познавања прописа. Била је и бодовна скала за оцењивање, а онај ко је тест положио са одличним успехом, могао је поред петице у дневнику да добије и потврду за управљање бициклом са помоћним мотором. За нас момке то је била дозвола. Дозвола за вожњу мотора. Вау!
Наравно да сам добио петицу. Наравно да сам добио дозволу (правоугаоно парче картона, неке бледоцрвенкасте боје) и наравно да нисам добио мотор. Но, у том тренутку то и није била нека велика трагедија, јер ни остали нису имали моторе, осим нашег друга Пере, који је имао Томос АПН 4 мотор. Вауу!
Наша дозвола је покривала вожњу бицикла са помоћним мотором, а у то време били су популарни мали пони експрес, аутоматик, солекс и други. Возили су их и млади и стари. И жене и мушкарци, али АПН 4 за њих, а богами и за нас, био је мотор. Шта мотор? Моторчина. Дозвола је покривала вожњу ових возила до 50 ccm (кубних центиметара ), а АПН 4 је имао 49 кубика. Таман.
Наш друг Пера је имао АПН 4 наранџасте боје. Ова боја му је била некако основна и највећи број мотора је био у овој боји. Међутим, наш друг Пера је био заљубљеник у свој мотор. Поред модерног седишта које је поставио на њега, дао је и да му се резервоар за гориво исполира, као и маска за предње светло. После полирања резервоар и фар су били као никловани, тако да си могао да се огледаш у њима. Монтирао је и подигнуте ручке на њега и ногаре (појединачне) са стране да може да се ослони на њих када сиђе са мотора и скоро је добио изглед чопера (врста мотора). На те подигнуте ручке монтирао је Домино ручке за гас и за квачило и све то заједно баш је изгледало фрајерски. И Пера је био фрајер. Када упали мотор, па га затурира, чује се „брм, бррмм, брррмммм”, а скраћени ауспух да онај продоран звук, тачно нам се ледила крв у жилама и растао адреналин у нама. Долазио је у школу мотором. Возио девојчице. И нас би понеки пут провозао да осетимо мало адреналин и да удахнемо осећај вожње мотором. Да препознамо ветар у коси и бензин у венама.
Те далеке 1978. само је Пера имао мотор. Међутим, ствари су почеле да се мењају у пролеће следеће године. Драган је добио мотор. Наравно, АПН 4, наранџасте боје. Затим и габор. Његов је био тамнозелени. Све моји другари из разреда, а ја, ништа.
И баш у то време догоди се у школи родитељски састанак. Као ученик ја уопште нисам стајао лоше. Јак врлодобар, што значи просек преко 4,00 и увек су ми недостајале 2–3 оцене да будем одличан. Ни сада нисам био претерано забринут, поготово што је овог пута тата ишао на родитељски, јер мама је те недеље радила другу смену у фабрици обуће Солид.
Када је дошао са родитељског, тата ништа није рекао. Сео је да вечера. Мене није држало место и нешто сам се претерано узмувао. Видео је тата моју борбу са самим собом и упитао ме је шта ме то мучи. Ја сам коначно смогао снаге да превалим преко језика и усана питање о куповини мотора, наравно, за мене. Тата је једно време ћутао, вагао шта да ми одговори и онда као гром из ведра неба рекао: „Може!” Мојем тренутном одушевљењу није било краја. Међутим, онда долази хладан туш и оно фамозно АЛИ!
Увек то али. Таман кад мислиш да је нешто решено, долази али. Тако је и у животу. Ништа није коначно, јер увек постоји могућност да чујеш то али. Тако је било и код мене. „Али, услов је да на крају школске године будеш одличан, са просеком преко 4,50”, рече тата. БУМ! Бубњало је мени углави цело то вече. Ујутро, пред огледалом, гледајући сам себе у очи, зарекао сам се: Даћу све од себе да на крају деветог разреда будем одличан. Није мали улог у питању, Томос АПН 4. Вреди загрејати столицу.
Тако и било! На крају деветог разреда, после четири године више основне школе, где сам био само јак врлодобраш, ја сам сада разред завршио са ОДЛИЧНИМ УСПЕХОМ. Просек оцена 4,54. Таман за мотор. Ваууу!
АЛИ …
Да се не понављам, опет је дошла на ред та мала реч од три слова, која помера брда и планине, па и нечији животи зависе од те мале обичне, ситне и ненаметљиве речице, која се чита и пише – А Л И !
Те 1979. године мама и тата су продали стан и купили кућу. Требало је да се кућа мало реновира, среди, окречи, дозида још понешто, опреми, купи нови намештај, уреди купатило итд. За све то требало је и пара и за све то и било је пара, али о мом мотору ни речи. Стоички сам све те муке подносио. Учествовао у свим потребним радовима. Пружао своју максималну помоћ коју сам могао да пружим у том узрасту. Али, мотора нема. Не да га нема, него га нико и не помиње. Било је много других приоритетних ствари које је требало купити, а не тамо неки мотор АПН 4, можеш мислити.
Магареће године у којима сам био, а у тим годинама нисам схватао и знао оно што сада знам и ниси ми ни могао објаснити неке ствари. Само сам терао по свом и, наравно, мами досађивао, јер тати нисам смео ни да кажем. Све ми је мама лепо објаснила и све сам ја схватао, као паметан дечак, али мотора нема.
Једног дана, док смо у новој кући пили кафу, мама тата и ја, да и ја. Па, завршио сам први разред средње, ред је да почне и кафа да се пије. Ха-ха-ха-ха… Тата, ничим неизазван, упитао ме, ако ми купи мотор, ко ће га из продавнице дотерати до куће. Као из топа сам одговорио: „Пера!”
Како се он снашао за паре, немам појма, али ми смо за пар дана отишли да купимо мотор. Пера је био са нама. У продавници мотори су се смешкали на мене. Изабрао сам један, наравно, наранџасти, јер друге боје и није било. Ха-ха-ха… Цена је била 1.900.000 динара. Скоро пуна два милиона тадашњих неких пара. Нимало јефтино. Тата је дао Пери пара да оде на оближњу бензинску пумпу и сипа горива. У мотор се сипала мешавина, бензин и уље Двотактол. Дошао је са пуним резервоаром око пет литара и почела је моја обука. Какав је то био рокенрол! Ха-ха-ха-ха-ха …
Обука иде овако. Седнеш на мотор. Пре него што стартујеш мотор, помериш ову малу ручицу испод резервоара за гориво да имаш доток бензина у мотор. Десна ручка ти је гас. Код леве ручке ти је ручица за квачило. Доле лево ти је папучица за брзине. Да, да. АПН 4 је имао четири брзине и по томе се разликовао од осталих бицикала са помоћним мотором. Они су били аутоматик. Упалиш, даш гас и мотор крене. Али не и АПН 4. Повучеш према себи сајлу квачила и левом ногом притиснеш папучицу надоле и убациш у прву брзину. Када мотор крене, како повећаваш брзину, тако и мењаш брзине према горе, до четврте. Пре него што га стартујеш, провериш да ли је мотор у брзини, ако јесте, убациш га у међубрзину, да ти мотор не би тргао и онда га стартујеш. Убациш у прву, полако дајеш гас и полако пушташ квачило и мотор креће. Објасни мени поступак мој добри друг Перо и седнем ти ја за мотор.
Али јуне остаје јуне. Од силног узбуђења и адреналина који се накупио у мени, ја упалим мотор, убацим у прву брзину, дам пун гас, пустим квачило, а мотор се пропне на задњи точак као неукроћени ждребац. Од силног трзаја мени седиште остане међу ногама, а мотор падне и пошто је био у брзини, поче да се окреће укруг. Подигла се невиђена прашина. Као да је олуја, и била је, али у мојој глави. Ја и даље стојим са раширеним рукама и ногама и са седиштем између ногу. Положај као да седим на мотору. Али мотора нема. Он се и даље у прашини врти у кргу. Прискочи ту мој добри друг Пера, ухвати мотор, подигне га и избаци из брзине. Први час је готов. Сине, пао си на испиту.
После је све то дошло на своје. Лепо се наместило. Савладао сам вожњу, средио мотор и дотерао га да буде онако баш леп, добар и удобан за вожњу девојчица, а било их је, и… сада сам и ја постао фрајер на мотору. Фрајер на АПН-у 4.
Мало јачи фрајер, рече мој тата!
Све остало је историја.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдме и сокака.