Nagrađena priča na konkursu Sa kaldme i sokaka
Tihomir Kostić
Frajer na APN-u 4
U Subotici, leta Gospodnjeg 1978. godine, počinje ova priča.
Meni se tako namestilo da zadnji broj kalendarske godine označava i razred koji završavam u osnovnom, a kasnije i delom u srednjoškolskom obrazovanju. Primera radi, 1971. sam završio prvi razred osnovne škole. 1975. peti, 1979. deveti. Da, deveti razred, jer smo mi generacija koja je umesto u redovnu srednju školu prvo išla u deveti i deseti razred, pa onda u treći i četvrti srednje škole. Tako se lakše orijentišem kada su godine u pitanju.
Te 1978. godine u drugom polugodištu osmog razreda osnovne škole na časovima opštetehničkog obrazovanja (skraćeno OTO) imali smo predavanja o saobraćaju. Kultura ponašanja, učesnici, znakovi, raskrsnice, razne situacije u saobraćaju su se analizirale itd. Naš nastavnik je baš bio posvećen ovim predavanjima i pokušao je da nam prenese svoje poznavanje saobraćajnih propisa, ali i svoja lična iskustva. Mi, dečaci, smo posebno bili zainteresovani, jer ulog je bio veliki. Na kraju predavanja se pisao test AMSJ (Auto-moto savez Jugoslavije) iz poznavanja propisa. Bila je i bodovna skala za ocenjivanje, a onaj ko je test položio sa odličnim uspehom, mogao je pored petice u dnevniku da dobije i potvrdu za upravljanje biciklom sa pomoćnim motorom. Za nas momke to je bila dozvola. Dozvola za vožnju motora. Vau!
Naravno da sam dobio peticu. Naravno da sam dobio dozvolu (pravougaono parče kartona, neke bledocrvenkaste boje) i naravno da nisam dobio motor. No, u tom trenutku to i nije bila neka velika tragedija, jer ni ostali nisu imali motore, osim našeg druga Pere, koji je imao Tomos APN 4 motor. Vauu!
Naša dozvola je pokrivala vožnju bicikla sa pomoćnim motorom, a u to vreme bili su popularni mali poni ekspres, automatik, soleks i drugi. Vozili su ih i mladi i stari. I žene i muškarci, ali APN 4 za njih, a bogami i za nas, bio je motor. Šta motor? Motorčina. Dozvola je pokrivala vožnju ovih vozila do 50 ccm (kubnih centimetara ), a APN 4 je imao 49 kubika. Taman.
Naš drug Pera je imao APN 4 narandžaste boje. Ova boja mu je bila nekako osnovna i najveći broj motora je bio u ovoj boji. Međutim, naš drug Pera je bio zaljubljenik u svoj motor. Pored modernog sedišta koje je postavio na njega, dao je i da mu se rezervoar za gorivo ispolira, kao i maska za prednje svetlo. Posle poliranja rezervoar i far su bili kao niklovani, tako da si mogao da se ogledaš u njima. Montirao je i podignute ručke na njega i nogare (pojedinačne) sa strane da može da se osloni na njih kada siđe sa motora i skoro je dobio izgled čopera (vrsta motora). Na te podignute ručke montirao je Domino ručke za gas i za kvačilo i sve to zajedno baš je izgledalo frajerski. I Pera je bio frajer. Kada upali motor, pa ga zaturira, čuje se „brm, brrmm, brrrmmmm”, a skraćeni auspuh da onaj prodoran zvuk, tačno nam se ledila krv u žilama i rastao adrenalin u nama. Dolazio je u školu motorom. Vozio devojčice. I nas bi poneki put provozao da osetimo malo adrenalin i da udahnemo osećaj vožnje motorom. Da prepoznamo vetar u kosi i benzin u venama.
Te daleke 1978. samo je Pera imao motor. Međutim, stvari su počele da se menjaju u proleće sledeće godine. Dragan je dobio motor. Naravno, APN 4, narandžaste boje. Zatim i gabor. Njegov je bio tamnozeleni. Sve moji drugari iz razreda, a ja, ništa.
I baš u to vreme dogodi se u školi roditeljski sastanak. Kao učenik ja uopšte nisam stajao loše. Jak vrlodobar, što znači prosek preko 4,00 i uvek su mi nedostajale 2–3 ocene da budem odličan. Ni sada nisam bio preterano zabrinut, pogotovo što je ovog puta tata išao na roditeljski, jer mama je te nedelje radila drugu smenu u fabrici obuće Solid.
Kada je došao sa roditeljskog, tata ništa nije rekao. Seo je da večera. Mene nije držalo mesto i nešto sam se preterano uzmuvao. Video je tata moju borbu sa samim sobom i upitao me je šta me to muči. Ja sam konačno smogao snage da prevalim preko jezika i usana pitanje o kupovini motora, naravno, za mene. Tata je jedno vreme ćutao, vagao šta da mi odgovori i onda kao grom iz vedra neba rekao: „Može!” Mojem trenutnom oduševljenju nije bilo kraja. Međutim, onda dolazi hladan tuš i ono famozno ALI!
Uvek to ali. Taman kad misliš da je nešto rešeno, dolazi ali. Tako je i u životu. Ništa nije konačno, jer uvek postoji mogućnost da čuješ to ali. Tako je bilo i kod mene. „Ali, uslov je da na kraju školske godine budeš odličan, sa prosekom preko 4,50”, reče tata. BUM! Bubnjalo je meni uglavi celo to veče. Ujutro, pred ogledalom, gledajući sam sebe u oči, zarekao sam se: Daću sve od sebe da na kraju devetog razreda budem odličan. Nije mali ulog u pitanju, Tomos APN 4. Vredi zagrejati stolicu.
Tako i bilo! Na kraju devetog razreda, posle četiri godine više osnovne škole, gde sam bio samo jak vrlodobraš, ja sam sada razred završio sa ODLIČNIM USPEHOM. Prosek ocena 4,54. Taman za motor. Vauuu!
ALI …
Da se ne ponavljam, opet je došla na red ta mala reč od tri slova, koja pomera brda i planine, pa i nečiji životi zavise od te male obične, sitne i nenametljive rečice, koja se čita i piše – A L I !
Te 1979. godine mama i tata su prodali stan i kupili kuću. Trebalo je da se kuća malo renovira, sredi, okreči, dozida još ponešto, opremi, kupi novi nameštaj, uredi kupatilo itd. Za sve to trebalo je i para i za sve to i bilo je para, ali o mom motoru ni reči. Stoički sam sve te muke podnosio. Učestvovao u svim potrebnim radovima. Pružao svoju maksimalnu pomoć koju sam mogao da pružim u tom uzrastu. Ali, motora nema. Ne da ga nema, nego ga niko i ne pominje. Bilo je mnogo drugih prioritetnih stvari koje je trebalo kupiti, a ne tamo neki motor APN 4, možeš misliti.
Magareće godine u kojima sam bio, a u tim godinama nisam shvatao i znao ono što sada znam i nisi mi ni mogao objasniti neke stvari. Samo sam terao po svom i, naravno, mami dosađivao, jer tati nisam smeo ni da kažem. Sve mi je mama lepo objasnila i sve sam ja shvatao, kao pametan dečak, ali motora nema.
Jednog dana, dok smo u novoj kući pili kafu, mama tata i ja, da i ja. Pa, završio sam prvi razred srednje, red je da počne i kafa da se pije. Ha-ha-ha-ha… Tata, ničim neizazvan, upitao me, ako mi kupi motor, ko će ga iz prodavnice doterati do kuće. Kao iz topa sam odgovorio: „Pera!”
Kako se on snašao za pare, nemam pojma, ali mi smo za par dana otišli da kupimo motor. Pera je bio sa nama. U prodavnici motori su se smeškali na mene. Izabrao sam jedan, naravno, narandžasti, jer druge boje i nije bilo. Ha-ha-ha… Cena je bila 1.900.000 dinara. Skoro puna dva miliona tadašnjih nekih para. Nimalo jeftino. Tata je dao Peri para da ode na obližnju benzinsku pumpu i sipa goriva. U motor se sipala mešavina, benzin i ulje Dvotaktol. Došao je sa punim rezervoarom oko pet litara i počela je moja obuka. Kakav je to bio rokenrol! Ha-ha-ha-ha-ha …
Obuka ide ovako. Sedneš na motor. Pre nego što startuješ motor, pomeriš ovu malu ručicu ispod rezervoara za gorivo da imaš dotok benzina u motor. Desna ručka ti je gas. Kod leve ručke ti je ručica za kvačilo. Dole levo ti je papučica za brzine. Da, da. APN 4 je imao četiri brzine i po tome se razlikovao od ostalih bicikala sa pomoćnim motorom. Oni su bili automatik. Upališ, daš gas i motor krene. Ali ne i APN 4. Povučeš prema sebi sajlu kvačila i levom nogom pritisneš papučicu nadole i ubaciš u prvu brzinu. Kada motor krene, kako povećavaš brzinu, tako i menjaš brzine prema gore, do četvrte. Pre nego što ga startuješ, proveriš da li je motor u brzini, ako jeste, ubaciš ga u međubrzinu, da ti motor ne bi trgao i onda ga startuješ. Ubaciš u prvu, polako daješ gas i polako puštaš kvačilo i motor kreće. Objasni meni postupak moj dobri drug Pero i sednem ti ja za motor.
Ali june ostaje june. Od silnog uzbuđenja i adrenalina koji se nakupio u meni, ja upalim motor, ubacim u prvu brzinu, dam pun gas, pustim kvačilo, a motor se propne na zadnji točak kao neukroćeni ždrebac. Od silnog trzaja meni sedište ostane među nogama, a motor padne i pošto je bio u brzini, poče da se okreće ukrug. Podigla se neviđena prašina. Kao da je oluja, i bila je, ali u mojoj glavi. Ja i dalje stojim sa raširenim rukama i nogama i sa sedištem između nogu. Položaj kao da sedim na motoru. Ali motora nema. On se i dalje u prašini vrti u krgu. Priskoči tu moj dobri drug Pera, uhvati motor, podigne ga i izbaci iz brzine. Prvi čas je gotov. Sine, pao si na ispitu.
Posle je sve to došlo na svoje. Lepo se namestilo. Savladao sam vožnju, sredio motor i doterao ga da bude onako baš lep, dobar i udoban za vožnju devojčica, a bilo ih je, i… sada sam i ja postao frajer na motoru. Frajer na APN-u 4.
Malo jači frajer, reče moj tata!
Sve ostalo je istorija.
Sve nagrađene priče objavljene su u knjizi Sa kaldme i sokaka.