Kim Kimselius je poznata švedska autorka knjiga za decu. Rođena je u Geteborgu 1954. godine, a danas živi na maloj farmi na jugu Švedske. Još kao osmogodišnja devojčica pisala je dečje komade, kratke priče i članke za konjarski časopis, sanjajući da jednog dana postane književnica. Taj san joj se ostvario sa prvim romanom u kome je glavna junakinja Ramona, «Nazad u Pompeju».

Pre samo nekoliko godina nijedna izdavačka kuća nije želela da ima posla sa spisateljicom knjiga za decu i omladinu, Kim M. Kimselius. Zato ih je ona izdavala preko svoje izdavačke kuće. Danas su njene knjige prodate u više od 55 000 primeraka a nedavno su počele da se izdaju i u inistranstvu.

Jedna bibliotekarka je rekla da sam našla sopstveni žanr. Naravno da postoje istorijski romani za mlade, ali ne takvi u kojima glavni likovi putuju kroz vreme i proživljavaju istorijske događaje, u serijalu napisanom u Švedskoj, kaže Kim.

Debitovala je knjigom Nazad u Pompeju pre osam godina, ali od 2002. knjige izdaje preko sopstvene izdavačke kuće – Roslagstext. Pravi rizik imajući u vidu koliko je teško etablirati se kao pisac knjiga za decu i omladinu čak i sa velikom kućom iza sebe.

Uvek je sanjala da vidi svoje ime na koricama knjige. Ali prvih nekoliko godina sve što je pisala završavalo je u fioci.

Nisam htela da kažem bilo kome da pišem. Mislila sam da nije vredno.

Ali pre 15 godina je razotkrivena. Njen muž Jan, koji je bio jedini koji je pročitao to što je pisala tokom godina, ponosno je svojim prijateljima ispričao da mu je žena spisateljica.

Zato je poslala svoj prvi rukopis jednoj izdavačkoj kući. Posle godinu i po dana dobila je negativan odgovor. Zatim ga je poslala jednoj drugoj kući i posle dve godine dobila pozitivan odgovor.

Knjiga Nazad u Pompeju je izdata 1997. i prodata je u 16 000 primeraka.

Ali i dalje mi je bilo teško da poverujem da sam pisac. Kao sutra, kad bude trebalo da držim predavanje pred drugim piscima. Drugi pisci će slušati mene. Osećaj je… čudan.

U početku je imala problema sa lektorima koji su menjali previše stvari u njenim knjigama.
Kad sam dobila rukopis, činilo mi se kao silovanje. Nijedna reč nije ostala ista. Radnja je promenjena. Veliki pasusi su bili potpuno izmenjeni ili izbačeni, često sa komentarom „To nažalost nije dobar opis…”

Neke kritike je prihvatala, neke pak ne.

Zar nije tako? Lektori bi želeli da napišu knjigu, ali ne umeju. Pa onda hoće da stave svoj pečat na jezik drugog pisca. Ja sam takav osećaj imala sa ovim lektorom.

U septembru 2002. godine 3 000 primeraka Faraonovog prokletstva dostavljeno je jednoj knjižari u Blekingeu. Dva meseca kasnije sve knjige su prodate.

Od 55 000 prodatih knjiga, oko 20 000 je izdala sama.

Celu jesen 2003. Kim je predavala i potpisivala knjige sedam dana u nedelji. I bilo je previše. Doživela je šlog. Nije mogla da čita, niti da piše. Postala je delimično paralizovana. Ceo život joj se srušio.

Nije me bilo briga što ne mogu da hodam, najgore je bilo što nisam mogla da pišem. To mi je bila noćna mora.

Lekari su predviđali život u krevetu, ali je Kim počela da vežba i zahvaljujući upornosti i sreći – polako je počela da miše prstima. Ponovo je naučila je da čita. Naučila je i da piše.

Ja sam užasno tvrdoglava. Mislim da zato prevazilazim sve, kaže i dodaje da je pomoć Jana i prijatelja bila ogromna.

Danas se posledice šloga ne vide. Barem ne na površini.