Ким Кимселиус је позната шведска ауторка књига за децу. Рођена је у Гетеборгу 1954. године, а данас живи на малој фарми на југу Шведске. Још као осмогодишња девојчица писала је дечје комаде, кратке приче и чланке за коњарски часопис, сањајући да једног дана постане књижевница. Тај сан јој се остварио са првим романом у коме је главна јунакиња Рамона, «Назад у Помпеју».

Пре само неколико година ниједна издавачка кућа није желела да има посла са списатељицом књига за децу и омладину, Ким М. Кимселиус. Зато их је она издавала преко своје издавачке куће. Данас су њене књиге продате у више од 55 000 примерака а недавно су почеле да се издају и у инистранству.

Једна библиотекарка је рекла да сам нашла сопствени жанр. Наравно да постоје историјски романи за младе, али не такви у којима главни ликови путују кроз време и проживљавају историјске догађаје, у серијалу написаном у Шведској, каже Ким.

Дебитовала је књигом Назад у Помпеју пре осам година, али од 2002. књиге издаје преко сопствене издавачке куће – Рослагстеxт. Прави ризик имајући у виду колико је тешко етаблирати се као писац књига за децу и омладину чак и са великом кућом иза себе.

Увек је сањала да види своје име на корицама књиге. Али првих неколико година све што је писала завршавало је у фиоци.

Нисам хтела да кажем било коме да пишем. Мислила сам да није вредно.

Али пре 15 година је разоткривена. Нјен муж Јан, који је био једини који је прочитао то што је писала током година, поносно је својим пријатељима испричао да му је жена списатељица.

Зато је послала свој први рукопис једној издавачкој кући. После годину и по дана добила је негативан одговор. Затим га је послала једној другој кући и после две године добила позитиван одговор.

Књига Назад у Помпеју је издата 1997. и продата је у 16 000 примерака.

Али и даље ми је било тешко да поверујем да сам писац. Као сутра, кад буде требало да држим предавање пред другим писцима. Други писци ће слушати мене. Осећај је… чудан.

У почетку је имала проблема са лекторима који су мењали превише ствари у њеним књигама.
Кад сам добила рукопис, чинило ми се као силовање. Ниједна реч није остала иста. Радња је промењена. Велики пасуси су били потпуно измењени или избачени, често са коментаром „То нажалост није добар опис…”

Неке критике је прихватала, неке пак не.

Зар није тако? Лектори би желели да напишу књигу, али не умеју. Па онда хоће да ставе свој печат на језик другог писца. Ја сам такав осећај имала са овим лектором.

У септембру 2002. године 3 000 примерака Фараоновог проклетства достављено је једној књижари у Блекингеу. Два месеца касније све књиге су продате.

Од 55 000 продатих књига, око 20 000 је издала сама.

Целу јесен 2003. Ким је предавала и потписивала књиге седам дана у недељи. И било је превише. Доживела је шлог. Није могла да чита, нити да пише. Постала је делимично парализована. Цео живот јој се срушио.

Није ме било брига што не могу да ходам, најгоре је било што нисам могла да пишем. То ми је била ноћна мора.

Лекари су предвиђали живот у кревету, али је Ким почела да вежба и захваљујући упорности и срећи – полако је почела да мише прстима. Поново је научила је да чита. Научила је и да пише.

Ја сам ужасно тврдоглава. Мислим да зато превазилазим све, каже и додаје да је помоћ Јана и пријатеља била огромна.

Данас се последице шлога не виде. Барем не на површини.