Лазар Комарчић је сапутник романтизма, делимично сентиментализма, савременик реалиста и модерниста, при чему га је тешко припојити иједном од ових књижевних праваца. Због своје изузетне самоукости није се могао приклонити ниједном табору учених. Између свих њих помало он је највише био самоучки израз народног бића и народног језика. „Приповетке и записи” представљају избор најбољих Комарчићевих приповедака, из његових двеју збирки.
„Записник једног покојника” је разуђена, приповедачки несведена повест од препознатљивих Комарчићевих решења. Новина и већа вредност њена је прстенаста структура приповедања, најчешће у првом лицу, чиме наликује сложености и слојевитости „Проклете авлије”, што се може узети као особит квалитет и принос Комарчићевих композиционих решења. Том доприносу може се прибројати и техника унутрашњег монолога, у покушајима. Гргур је приспео у варош на место судије, али не задуго. Сушица га је узела. Гргуров записник је повест сузама заливана о животу у којем су се срећни дани преметнули у страдање као неумитну и недокучиву коб.
И када је рат био оквир догађајима, Комарчић се није лишавао сентиментално-романтичних жица у структури приповедања. У те жице „ударио” је и у приповеци „Последње збогом”. Здружио је у једну целину повест о неоствареној и неказаној љубави и рату Србије са Турском после буне у Босни и Херцеговини. Велинка умире две године по завршетку рата. Смрт је дошла као спас и искупљење. Утекла је од вереника, неверног ратног друга и ратног забушанта Весе Којића, са сазнањем да ју је љубио онај који је био достојан љубави и дивљења. Велимир је отаџбини дао највише што је могао као прави јунак, сведочило је писмо њеног брата Мише. Слике рата, ратног страдања, шлепова са рањеницима, умирања у залазак сунца са истог су изворишта и инспиративног врела са којег су причање и певање Лазе Лазаревића и Ђуре Јакшића („Све ће то народ позлатити”, „Вече”).
Ако је симболизам некако био закорачио у Комарчићеву књижевну радионицу, онда је „Слика из болнице” (поднаслов као жанровска одредница) ваљан производ тога поступка пун модерности и модернизма. Кратка прича „Шах-мат!” кореспондира и са постмодернистичком модерношћу, својом добро вођеном мозаичношћу структуре. Ова „слика” сачињена је од неколике сличице. Приповедач је доспео да методом скицирања дâ атмосферу божићног празника: у кући и болничкој соби.
Слична тематика представљена је и у „Златној Костадинки”. Све је подређено атмосфери радосног божићног празника. Слике предбожићног и божићног изобиља као да потиру социјалну раслојеност верујућег народа који слави. Сви кољу печенице, посвуда се спрема и готови за Божић. И они, за које је изгледало да ће Божић дочекати у беди и немаштини, која још више убија, зарадили су и добили толико да их таква свакодневица мимоиђе, барем у ове дане! О томе говори ова приповетка: како је Милинкова кућа дочекала овај дан с печеницом и неускраћеном радошћу за децу и целу породицу. Поштен надничарски рад облагорођен је наградом као божјим даром. Човек се човеку нашао као брат, а не као вук!
Већ на почетку приповетке „Записник једног покојника” једна „узгредица” сведочи о једној новој врсти друштвене несолидности. Један професор је виновник ексцеса, који се, додуше, на добро окренуо по нашег наратора. То, међутим, не улепшава слику професоровог непедагошког и неплеменитог геста у Србији, у којој је баш онда било напретек разлога да се буде осетљив на материјалне недаће и немаштину (деце) саплеменика.
Историјски догађаји из скорије прошлости постају тако главни временски оквир Лазара Комарчића, али и исто тако га одређени мотиви повезују са његовим непосредним савременицима (Милован Глишић, Лаза Лазаревић и Ђура Јакшић).
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате друге мање познате збирке приповедака српских писаца као што су: Драгиња Драга Гавриловић (Из учитељичког живота и друге приповетке), Симо Матавуљ (Из разнијех крајева, Из београдског живота, Ђукан Скакавац и друге приповетке), Бранислав Нушић (Приповетке једног каплара, Приповетке), Душан Радић (Живи наковањ, Три километра на сат), Бора Станковић (Стојанке бела Врањанке и друге приповетке, Стари дани), Стојан Живадиновић (Испод Озрена, Догађаји и људи) и многе друге.
Сва дела овог аутора можете видети ОВДЕ.