Скоро да је немогуће причати о српском реализму а не поменути Матавуља, који је један од веома плодних српских писаца. Свој књижевни рад почиње на Цетињу када се јавља са историјском причом, коју је написао поводом веридбе кнеза Петра Карађорђевића и кнегиње Зорке. До краја свог живота Матавуљ ће се бавити приповетком и романом.
Матавуљ је, као и многи наши писци, поникао на фолклорном тлу. То је нешто што ће обележити и његово књижевно стварање. Каже се да му је усмена прича била веома драга, да ју је слушао од мајке, као да је од ње и наследио тај дар. И он постаје добар усмени приповедач. Током свог живота доста се селио и имао је прилику да се упозна са разним људима, као и да види и упозна разне обичаје различитих места и градова. Рођен је у Шибенику, а током живота се селио у Далмацију, Црну Гору, Србију. Своје приповетке пише и разврстава их тематски и регионално, што се може видети већ из наслова збирки.
Напустио је Црну Гору и доселио се у Београд 1889. године. Ту је остао до краја свог живота. Две године након доласка у Београд он објављује збирку приповедака Из београдског живота. У Београду он има прилику да види разне људе, да се упозна са многим интелектуалцима. Симо Матавуљ је био чиновник у Београду, а до тада је био навикао да живи раскалашнијим и комотнијим животом. Тај положај чиновника отвара очи Матавуљу за све негативне појаве које се дешавају око њега. Београдско становништво је било шаренолико. Имало је људи који су били на изузетно високим положајима, неки међу њима су се борили за власт, за било шта што би им донело богатство, а имало је и оних људи који су живели крајње сиромашним начином живота и који су се борили да преживе и изађу из беде у којој се налазе. Причајући о Београду, он покушава да нам прикаже свет који је у настајању. Код њега у београдским причама има много ликова који су негативни, мада се међу ликовима налазе и позитивни јунаци. Наравно, незаобилазни су и они који неуморно покушавају да нађу излаз из круга у коме се налазе. Покушавају да нађу некакву утеху и бег из сурове реалности.
Његова приповетка У Филаделфији оно је што Матавуљ види у самом Београду. Овом приповетком он симболично представља Београд из тог времена. Представљен је као варош у којој је улица посута шљунком, а у улици куће богатијих, иза којих се виде куће сиромашнијих. У неким тренуцима улице оживе, па се чује граја и музика Цигана, чује се и прича радника, а кад се погледа, виде се разне ношње и шаренило Београда. У самој приповетки се каже да реч Филаделфија значи лукав човек, па можда и није чудно што се приповетка завршава речима: „Та све је ово Филаделфија!”
Прича Матавуљ о Београду као о нечему тајновитом. Једна од његових приповетки која нам приближава тајновитост јесте Влајкова тајна. И ова приповетка почиње приказујући сиротињски део Београда, а онда као из мрачних и страшних прича појављује се дебела жена која издаје стан за самца. Потом пратимо све језивије детаље, те гласове нечије, да би на крају Влајко сазнао да баба чува болесно дете у малој, мрачној соби, у веома загушљивом простору.
Аранђелов удес је прича о опанчарском калфи, чији се живот мења када се у војсци упозна са исквареним младићима. До одласка у војску Аранђел је био поштен човек, радан, живео у малом чардаку. Чим је дошао у додир са неким другим светом, Аранђел ће мењати и своје погледе на свет и своје дотадашње навике.
Као и претходна приповетка што нам показује како лако човек може постати оно што дотад није био под утицајем неке друге друштвене средине, тако и приповетка Сукоби прича о судбини радника Милана. О преданости пороцима, о коцки, и о томе како новац може утицати на људе сведочи нам Дигов посао.
Честа тема у овим приповеткама јесте буржоаско друштво и буржоаски брак. О томе како и шта је битно код склапања брака сведочи Матавуљ у многим приповеткама. Међутим, како то обично бива, бракови склопљени на тај начин немају озбиљну и срећну будућност. У таквим браковима јасно се види неморал и он доводи до прекида брака. Читаћемо у приповетки Уочи развода како изгледа једна таква ситуација у тадашњем београдском друштву. Грешно дете ставља пред нас слику београдског буржоаског друштва, истовремено приказујући судбину сиромашних ђака, који раде у богаташким породицама.
Трудећи се да нам што више приближи београдски живот, многи сматрају да се Матавуљ „занео” и сувише хладно и реалистично га приказао. Међутим, то је оно што ове приповетке заправо краси. За разлику од прича из приморских крајева, прожетих добродушним хумором, које зраче позитивном енергијом, позитивним људима, срећемо се са нешто другачијим јунацима из београдског краја. Наравно, као што смо и рекли на почетку, не можемо заборавити да и овде има позитивних ликова, као што је лик болничарке из истоимене приповетке, лик Драгише из Фронташа, ликови из приповетке Сукоби, итд. Ипак, доста хладно и суморно расположење владало је Београдом, било је велике разлике између богатог и сиромашног дела становништва, па су тако хумор, ведрина и баладичност из неких других приповетки овде место уступили правом објективном и тамном расположењу.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава издавачке куће Порталибрис реиздате и друге мање познате збирке приповедака као што су: Иво Ћипико (Драме и изабране приповетке, Утисци из рата, Крај мора и друге приповетке, Приповетке, цртице, сећања), Јанко Веселиновић (Слике из сеоског живота, Изабране приповетке, Изабране приповетке II, Изабране приповетке III), Драгиња Драга Гавриловић (Из учитељичког живота и друге приповетке) и др.