Тодор Љ. Поповић (1870–1957)
Тодор Љ. Поповић један је од српских заборављених писаца. Био је српски реалистички приповедач, песник, комедиограф и новинар. Рођен је 30. јануара 1870. године у селу Ратковићу код Рековца. Породица Поповић пореклом је из Требиња, из Херцеговине. Тодоров отац, Љубомир Поповић, бавио се пољопривредом и био је један од виђенијих личности у свом месту. Занимљиво је да се дружио са српским песником Ђуром Јакшићем, када је овај учитељевао у суседном селу. Тодор Поповић је основну школу завршио у родном месту, а гимназију у Крагујевцу, да би, 1889, отишао у Београд и уписао студије права на Великој школи. Дипломирао је 1893. године. Прво је радио као чиновник у различитим државним институцијама по бројним градовима у Србији, да би се касније потпуно посветио адвокатури. Шест година је сарађивао са часописом Одјек пишући фељтоне. Са Олгом Марковић провео је скоро педесет година у срећном браку. Крај живота провео је у родном месту, бавећи се пољопривредом, као и отац му, посебно воћарством. Умро је 29. априла 1957. године.
Књижевно дело Тодора Љ. Поповића
Тодор Поповић је своја дела писао и објављивао под псеудонимом Б. Б-вић, који представља иницијале имена Брацана Брацановића, знаменитог Поповићевог предака, а први пут се овим иницијалима потписао на рукопису Гиле. Рано је почео да се бави књижевношћу; почео је да пише већ у гимназији, а своју прву причу објавио је 1884. под називом Дечак и пас. Тодор Поповић је аутор више од тридесет приповедака, од којих су најпознатије и највредније Отац, Моја сестра, Болест, Баба, За далеком планином, три романа: Гила, Вагон друге класе дневног путничког воза Ниш–Београд и Једна кола пушчане муниције, комедије Капетан Пантелијина посла. Писао је и сатиричну прозу (Судија Стаменко, Капетан Коста) и поезију уперену против династије Обреновића и чиновничко-политичког апарата ондашње Србије. Његова сатирична песме Ноћ (1898) није само Поповића довела у сукоб са властима. Уредник листа у коме је песма објављена био је осуђен на две године робије, а Поповићев добар пријатељ, српски песник Милорад Ј. Митровић, оптужен да је аутор песме, био је отпуштен из службе.
Посебно је интересантна нушићевска комедија Тодора Поповића Капетан Пантелијина посла, која је приказивана 1908. године у Народном позоришту. Комедија је настала према истинитом догађају из 1902. године, када је један срески капетан повео хајку на путујућу позоришну дружину која је изводила Хајдуке Јована Стерије Поповића, мислећи да су прави хајдуци.
Највећу књижевно-уметничку вредност има његов кратки роман Гила (1901). Роман има аутобиографских елемената, јер је аутор описао догађаје из свог детињства, превасходно своју прву љубав. У средишту радње је љубав двоје младих из различитих друштвених сталежа. Породица главног јунака на такву везу не гледа благонаклоно, међутим, то није разлог неостварености ове љубави. Инат и снажно осећање поноса у главном јунаку надјачавају љубав. Роман је писан у првом лицу, па се велика пишчева умешност огледа у суштински негативном самопредстављању, које се само наговештава и чита између редова. Вредност роману даје и реалистичко приказивање живота на селу, летњих радова у пољу, шале између младића и девојака.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава издавачке куће Порталибрис реиздати и други мање познати аутори као што су: Милан Вукасовић (Приповетке и басне), Анђелко Крстић (Приповетке, Приповетке, књига друга, Вечито дужни), Стојан Живадиновић (Приповетке, До последњег даха), Милован Видаковић (Велимир и Босиљка), Драгутин Илић (Светле слике, Госпођа Марија, Хаџи Ђера, Хаџи Диша, После милијон година). Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.