Мали комади представљају збирку драма Бранислава Нушића. Иако је књижевној публици најпознатији као комедиограф који је, уз Јована Стерију Поповића, утро пут наше комедије, у овој збирци налазе се нешто другачија дела.
Нушић, инспирисан истинитим догађајима, кроз свој драмски израз осветљава различите тачке српске историје. Нушић историјском тренутку не прилази дистанцирано, већ га оживљава, емотивно га боји и самим тим историјске личности лишава фактографске хладноће, дајући им лик и облик правих драмских протагониста, са којим се читалац може идентификовати.
Ове драме наш познати српски књижевник пише пре својих великих комедија. Стварајући дела попут једночинке Кнез Иво од Семберије (1901), драмски фрагмет Данак у крви (1907), актовку Хаџи Лоја (1908), он инспирацију налази у историјским мотивима, а драме прожима дубоким осећањем родољубља. Мада је и сам Нушић схватио да овакве теме ипак нису најплодоносније за њега, те да се треба окренути реалности и социјалним темама, оне ипак представљају другачији и необичнији, те отуда и читалачки интригантнији део Нушићевог стваралачког опуса.
У трагедијама Кнез Иво од Семберије или Данак у крви, аутор Малих комада тежи да ликови својим дијалозима оживе радњу, оваплоте историјску датост динамичном и драматичном радњом, која се пред читаоцем одиграва. Он успева да сугестивношћу која извире како кроз вербални слој, тако и кроз слој покрета, мимике и гестикулације ликова нагласи њихову емотивност – велику бол кнежеву, када жели да спаси српско заробљено становништво од Кулин капетана, или огромну патњу мајки, изазвану данком у крви.
У појединим драмама, Нушић историјске теме повезује са верском тематиком. У једној од њих, под називом Растко Немањић, у којој кроз дијалошки израз ликова препознајемо у назнакама да је Нушић инспирацију налазио и у песми Војислава Илића, видимо Нушићеву потребу да ослика младу неискварену Расткову душу, која сазрева за велика дела. Притом, код Нушића се да препознати интертекстуална веза са средњовековним житијима у којима се Света Гора, као опште место, описује као идилични, готово магијски простор. Отуда овом драмом успева да направи занимљиве везе међу делима српске књижевности, и упути читаоца на централна места српске традиције и културе.
Наново верску тематику налазимо и у трагедији Хаџи Лоја, у којој се могу наћи универзалне поруке о томе колико један народ, без обзира на веру, мора устрајати у заједништву, јер ће их, у супротном, велике силе покосити.
У Малим комадима Бранислава Нушућа налазе се и драме у чијим се средиштима налази тема женске преваре. Великим моралним дилемама које се тим чином отварају приступају ликови врло различито у драмама Грех за грех, Туђинче и На уранку. Занимљиво је што, обрађујући ову тему из различитих углова, Нушић драме смешта у различите временске доби – тако се, на пример, На уранку догађа у српском селу за време Турака, док се Грех за грех већ одвија у грађанској породици Нушићева времена.
Као и са свиме, тако је и у овим драмама, које нису својом темом комичне, Нушић успео унети хумора, и то анегдотом из личног живота. Наиме, познато је да је своје драме писао у једном даху. Ипак, лични рекорд у брзом писању поставио је управо Хаџи Лојом, драмом коју је написао за свега 6 сати! У доба анексионе кризе, друштво у кафани решило је да одмах треба написати једно дело. Нушић се одмах дао у писање – почео је у девет сати увече у среду, а већ у три ујутру наредног дана дело је било написано. Истог дана, у четвртак, од седам до десет ујутру радило се на подели улога, и тада је одиграна прва проба. У суботу је приказана премијера у Народном позоришту.
И дело Мали комади наћи ће се у едицији Отргнуто од заборава, заједно са другим Нушићевим делима, као што су Пут око света, Свет, Мистер Долар, Жена без срца, Госпођа министарка, Сумњиво лице, Општинско дете, итд.