Симо Матавуљ (1852–1908)
Симо Матавуљ, српски реалистички писац и академик, рођен је 12. септембра 1852. године у Шибенику, у Далмацији. Његов отац, Стефан, сточарски трговац, православац, умро је 1860. године, када је Симу било само осам година. Мајка Симеуна преудала се 1864. године за војника Ђуру Скочића. Године 1859. Симо Матавуљ уписује у родном Шибенику основну школу, у којој слуша часове на италијанском језику, истовремено похађајући и српску школу. 1864. године полази у гимназију, али се, као слаб ђак, исписује након две године и одлази да настави школовање у манастиру Крупа, код стрица Серафима, манастирског намесника. Увидевши да манастирски живот није за њега, одлази у Задар, где завршава двогодишњи учитељски течај при Илирском конвикту. Иако је ово био крај формалног школовања Симе Матавуља, захваљујући својој радозналости и жељи за знањем, наставио је да се самостално усавршава, те је остао упамћен као један од најобразованијих српских писаца свога доба.
Од краја 1871. године Симо Матавуљ почиње да ради као сеоски учитељ у Ђеврскама код Шибеника, затим у селу Грчки Ислам, близу Задра, да би онда био премештен у Херцег Нови. Као учитељ, има прилику да сретне разне учене људе и већ познате писце, између осталих и грофа Илију Јовановића, у чијој је богатој библиотеци имао прилике да чита дела на италијанском и француском језику. 1875. године учествује у устанку Невесињска пушка, у чети Миће Љубибратића. Од 1881. године Симо Матавуљ је учитељ француског језика у цетињској гимназији. Неколико месеци са групом црногорских ђака проводи у Паризу, где упознаје Анатола Франса, о чему пише у својој аутобиографији Биљешке једног писца. На Цетињу ради и као школски надзорник, уредник часописа Глас Црногорца и учитељ кнежеве деце.
У септембру 1889. године Симо Матавуљ одлази у Београд за гимназијског учитеља, а 1893. године стаје на чело Пресбироа у Министарству иностраних дела. О значају његовог књижевног рада најбоље говори податак да је 1902. године изабран за председника Друштва књижевника и уметника, а само две године касније за редовног члана Српске краљевске академије наука у Београду. Од 1905. године Симо Матавуљ је и председник Српског књижевног друштва.
Симо Матавуљ женио се два пута: његов први брак трајао је свега годину дана због преране смрти супруге Милице. Други пут оженио се 1900. године богатом удовицом Љубицом Николајевић Димовић, са којом је, уживајући у благодетима лагоднијег живота, често путовао. Током путовања обишао је Аустрију, Немачку, Француску, Италију, грчка острва и Блиски исток.
20. фебруара 1908. године Симо Матавуљ изненада умире у Београду од мождане капи.
Књижевни рад Сима Матавуља
Симо Матавуљ се сврстава међу најплодније српске писце прозне традиције. Иза себе је оставио више од стотину приповедака, два романа, две драме, неколико дела путописне и мемоарске прозе, више књижевних огледа, као и бројне преводе са француског и италијанског језика.
Матавуљ је био изванредан познавалац народног живота, традиције и језика, и од младости даровит усмени приповедач. Ове особине учиниће га једним од најзначајнијих српских писаца, правим класиком српског реализма, са обиљем фолклорних елемената и врцавог и живог народног говора. Поред урођеног талента, красе га и самокритичност и освешћеност о стилским и уметничким средствима приповедне форме. Његов књижевни развој види се и у чињеници да његов први роман Ускок има три издања (1886,1892. и 1902), а Бакоња фра Брне – два (1888, 1892). Ускок, роман из црногорског живота, говорећи о ускоку Јанку заправо говори о Црној Гори. Бакоња фра Брне, један од најбољих српских романа, преведен је на већину европских језика и уврштен у циришку библиотеку ремек-дела светске књижевности. Кроз низ епизода анегдотског карактера, Матавуљ приказује успон главног јунака на друштвеној лествици – његово одрастање, васпитање, доживљаје у манастирској заједници и ван ње, стицање животног искуства и откривање љубави. У овом роману Матавуљ даје слику света која се образује у сусрету духовног и световног, манастирског и лаичког, сеоског и варошког, католичког и православног, слику која је у великој мери комична и пародична.
Оно што је можда најкарактеристичније за Матавуљеву приповетку је њена регионална динамичност, писао је о свим крајевима у којима је живео – о приморским и загорским местима Далмације и Црне Горе, јадранским острвима, Београду, Срему, Бачкој. Његове приповетке дају целокупан пресек ондашњег друштва кроз ликове карактеристичне за поднебља у којима живе. Ова регионалност и тематска повезаност види се већ из наслова његових збирки приповедака: Из Црне Горе и Приморја (1888. и 1889), Из приморског живота (1890), Из београдског живота (1891), Са Јадрана (1891), Из разнијех крајева (1893), Београдске приче (1902), Живот (1906). Постхумно је објављена збирка Немирне душе (1908), коју је за штампу приредио сам писац.
Симо Матавуљ, иако доминантно приповедач и романописац, написао и је две драме инспирисане народним животом: Завјет се бави дубровачком, а На слави београдском средином.
Међу Матавуљевим путописима свакако би требало поменути Ривијеру (1903), Врата од Леванта (1906), Левант (1906), Три недеље на мору (1908). Његово најпознатије мемоарско дело је недовршена аутобиографија Биљешке једног писца, коју почиње да објављује 1898. године у Летопису Матице српске.
За развој српске књижевности епохе реализма значајан је и Матавуљев преводилачки рад. Преводећи Французе, углавном Мопасана и Золу, Матавуљ је померио интересовање српских писаца са руских на француске класике, под чијим утицајем ће се у српској приповеци јавити натуралистички елементи и гротеска.
О значају који Симо Матавуљ има за српску књижевну традицију можда најсликовитије говоре речи есеја који је, поводом стогодишњице Матавуљевог рођења, написао српски нобеловац Иво Андрић – О мајстору приповедачу: Мајсторство приповедача је способност да се ствар запази и вештина да се запажено каже. Његов је дар да у једној реченици, једној добро нађеној слици, изнесе пресек читавог једног времена.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздата и дела заборављених српских писаца као што су: Милица Јанковић (Плава госпођа, Људи из скамије, Смрт и живот), Јаша Продановић (Наши и страни), Душан Радић (Село), Слободан Ј. Јовановић (Споменица), Драгутин Илић (Хаџи Диша, После милијон година) и други. Сви наслови доступни су на сајту Порталибриса и могућа је онлине куповина књига.
Дела Сима Матавуља можете видети ОВДЕ.