Есеји и путописи из пера Станислава Винавера
Живи оквири представљају књигу есеја и путописних текстова Станислава Винавера. Дело је објављено 1938. године у издању чувеног Геце Кона. Како је Винавер познат као један од најзначајнијих и најзанимљивијих представника српске авангардне књижевности, тако и у овој књизи можемо препознати неке од кључних одлика његовог стваралаштва и стила. Он овде пише текстове различите садржине, о духовним и културним струјањима у Европи и на Балкану између два светска рата.
Иако су Живи оквири у начелу књига есеја, текстови се између себе често доста разликују. Једна од одлика Винаверовог стила јесте бављење естетиком, односно категоријом лепог – најчешће у вези са књижевношћу и другим уметностима. Друга важна одлика текстова у Живим оквирима јесте њихов путописни карактер. Винавер посматра градове, као и људе у њима, али не на типичан начин путописца, нити као обичан туриста, већ поново првенствено као есејиста и неко ко се бави естетским категоријама. Неки од значајнијих градова које представља кроз ово дело су Беч и Венеција.
Када пише о Бечу у Живим оквирима, Винавер га посматра у једном специфичном историјском тренутку, а то је после слома Аустроугарске монархије. Винавер у есеју Жетва ђинђува промишља о томе како је у Бечу култура доступна сваком грађанину, без обзира на то што је сиромашан и припада нижим слојевима друштва, што није случај у неким другим европским престоницама, нпр, Паризу. Култура у Бечу се може осетити и у самом амбијенту, у кафанама, посластичарницама, па стога писац каже да Беч нуди „луксуз за мале људе”. Музика је неизоставан део разговора о Бечу, граду за који су били везани многи познати композитори. Ни Станислав Винавер то неће прескочити да помене, што не изненађује ако имамо у виду колико су музика и ритам били важни и за његово књижевно стваралаштво.
Када пише о Венецији у Живим оквирима, Винавер прво изражава одушевљење чињеницом да је то град изграђен на води. Како је склон да свему што посматра придаје дубљи, филозофски значај, и ова чињеница ће га подстаћи на размишљање о дубљем значењу воде – она брише границе. Због тога је за Винавера Венеција град илузије, место непрестаног преклапања стварности и сна. Наравно, и овде ће се писац у великој мери освртати на богато културно и историјско наслеђе, као и на приказ Венеције у делима неких других писаца. За писца је овај град попут позоришта на отвореном, а сваки пролазник је учесник у неком историјском комаду. То је, по ауторовом мишљењу, град у коме је уметност у потпуности превладала у односу на стварност, свакодневни обични свет. Винавер је одушевљен уметничком вредношћу Венеције, али је доживљава као град који тоне, врло меланхолично.
Наравно, неизоставни део Винаверових дела су и његова иронија и луцидност, као и хумор. Његови текстови су динамични и захтевни за читаоца јер он не може бити само пуки прималац информација, већ о прочитаном мора промишљати, мора имати осећаја за суптилне нијансе у значењима, за пишчев хумор и иронију. Поред тога, Живи оквири од читалаца захтевају и да су образовани јер их писац спроводи кроз историју, историју уметности, али и филозофију уз бројне референце, асоцијације и поређења. Језик и стил Станислава Винавера су специфични, па ни ова књига од тога не одступа. Винавер је доста пажње посвећивао језику и његовој мелодији, сматрао је да је унутрашњи ритам текста битан колико и сама садржина. Ово је све у складу са поетиком авангардне књижевности, која врло често екпериментише са формом и језиком дела. Тако у појединим деловима есеја можемо приметити кокетирање са формом, где проза ипак нагиње ка поезији и у неким сегментима више личи на савремену поезију него на прозу.
Књигу Живи оквири можете пронаћи ОВДЕ.
Сва дела Станислава Винавера можете пронаћи ОВДЕ.
У Оквиру едиције Отргнуто од заборава Порталибрис је реиздао дела многих сличних аутора, као што су Бранко Ве Пољански, Душан Васиљев, Мирко Королија, .