Студија Montenegrina, објављена 1898. године, представља једно од најзначајнијих дела Илариона Руварца. Настала је као резултат његовог дугогодишњег бављења историјским изворима, а имала је циљ да се критички преиспитају бројне представе о прошлости Црне Горе које су током XIX века постале широко прихваћене у историјској литератури. Као оснивач критичке школе у српској историографији, Руварац је настојао да историјска знања заснује на проверљивим документима и архивској грађи, одвајајући историјске чињенице од касније насталих предања, легенди и романтичарских тумачења.
У време када је Montenegrina настала, историја Црне Горе била је у великој мери прожета народним предањем и идеализованим представама о прошлости. Посебно је истицана независност Црне Горе и од Турака и од Млечана. Руварац није оспоравао значај црногорске историје нити њену улогу у српској културној и политичкој прошлости, није оспоравао хероизам и слободарство црногорског народа, али је сматрао да се историјска наука не сме заснивати на националним осећањима и традицији без критичке провере извора.
Најбоље објашњење разлога због којег је Иларион Руварац написао Montenegrinu налази се у самом делу:
„Но то што напослетку рекох, нека је онако узгредице речено, а главно ми је било напоменути и истаћи: откуд се за повест Црне Горе од искона до наших дана мора вадити и узимати грађа и градиво, другим речма, по којима се и каквим повесничким изворима мора данас писати повест Црне Горе, ако ће ти повест да што ваља. И ако на прилику поменуте у почетку овога реферата историје и биографска причања нису написане по тима и такима изворима; ако писци тих списа и састава, који су прошле године 1896. угледали света, нису ишли за тим да нам у њима саопште резултате савесног и критичког испита и претреса свију данас доступних повесничких извора, већ им је стало било само до тога – а што је много лакше и удобније – да се и они нађу у лику хвалилаца и похвалилаца живих и мртвих; онда ћемо с приказивањем тих историја и историјских састава брзо бити готови, онако исто брзо као што је негда био брзо готов покојни С. Љубић кад је хтео приказати историју Црне Горе од Јакова Ћудине.”
Овај одломак из Montenegrinе Илариона Руварца веома значајан јер готово програмски изражава Руварчево схватање историографије. Он не објашњава само зашто је написао Montenegrinu већ и шта сматра основним задатком историчара. Управо се из овог места види да Руварчев циљ није био оспоравање Црне Горе или њене историје, већ критика начина на који се о њој писало.
Пре свега Руварац истиче да је његова намера да покаже на којим се историјским изворима мора заснивати свако озбиљно истраживање прошлости. По његовом мишљењу, вредна историографија мора бити резултат „савесног и критичког испита и претреса свију данас доступних повесничких извора”. Дела која су искључиво похвална према појединим личностима или догађајима више су панегирици него научне студије, а историчар не сме бити ни хвалитељ ни оспоравалац прошлости, већ истраживач који своје закључке темељи на провереним историјским изворима.
У овој студији Руварац је анализирао бројне историјске записе, предања и раније објављене радове о Црној Гори, указујући на њихове недостатке и непоузданости. Посебну пажњу посветио је приказима живота и владавине цетињских митрополита и владика током XVI и XVII века, као и питању порекла и ране историје династије Петровић Његош. Својим истраживањима покушао је да покаже да су поједине тврдње о најстаријој прошлости Црне Горе настале без довољно историјских доказа.
Једна од главних Руварчевих намера била је да укаже на разлику између историјске истине и националног мита. Он је сматрао да легенде и народна предања имају велики значај за разумевање културе и духовног живота једног народа, али да их историчар мора пажљиво испитивати и не прихватати их као чињенице без потврде у изворима. Управо је такав приступ изазвао оштре реакције дела јавности, јер је у доба снажног романтичарског доживљаја националне прошлости Руварчев научни метод многима изгледао као напад на националне вредности и традицију.
Објављивање Montenegrine изазвало је бројне полемике међу тадашњим српским историчарима. Руварчеви противници замерали су му да својом критиком умањује значај славне прошлости и да превише пажње посвећује исправљању грешака, док занемарује величину историјских личности и догађаја. Због таквих ставова критички правац који је заступао добио је од његових противника погрдни назив „неродољубива историја”. Међутим, из перспективе развоја историјске науке, управо је Руварчево инсистирање на изворима и критичком преиспитивању (његов методолошки приступ, најочигледније видљив управо у Montenegrini) довело до утемељења модерне историографије.
Иларион Руварац је показао да је историографија дисциплина која захтева стрпљиво истраживање, проверу података и спремност да се прихвате чињенице чак и када се не уклапају у устаљене представе. Иако су његове оцене често биле оштре, а стил полемичан, његов рад је допринео да проучавање српске и црногорске прошлости добије превасходно научни карактер.
Montenegrina је зато остала једно од дела која најбоље представљају Руварчеву историографску методу: критичност према изворима, неповерење према предањима и легендама као историјским изворима и став да је проучавање прошлости (па и њено поштовање) могуће само на основу научно утврђених и потврђених чињеница.
Подсећамо да су у оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздате и друге историјске студије, као што су: Историја српског народа Љубомира Ковачевића и Љубомира Стојановића, Кратка повјесница Срба Симе Лукин Лазића, Рат на Косову и Старој Србији Јаше Томића, Историја Срба Владимира Ћоровића и многе друге.
Сва дела Илариона Руварца можете видети ОВДЕ, а дело Montenegrina ОВДЕ.