Награђена прича на конкурсу Са калдме и сокака
Милош Драгојевић
Коцкар
„Слобода… Ах, слобода… Нисам је овако замишљао.”
Период окупације био је тежак – баш тежак. Не знам како је иста изгледала под Турцима, или Аустроугарима, јер тада нисам био ни рођен, али ова под Швабама била је тешко подношљива. На страну то што нисмо смели да испољимо свој национални идентитет, понос, љубав према земљи, па смо зато ходали Београдском чаршијом – улицама, одлазили на посао, на пијац, корзо погнуте главе и некако посрамљени чињеницом да смо опет поробљени. На страну што нас је овај пут поробила сила која је целу Европу бацила на колена, а богме замало и велику Русију, нас Србе то пуно није занимало. Нисмо се мирили са чињеницом да смо поражени, да смо изгубили од мрских нам непријатеља, Немаца. Зато смо подигли устанак, а он нас је, наравно, скупо коштао. Гинуло се. Сваки дан и на сваком кораку. Почев од априлског бомбардовања четрдесет прве, па преко злочина над цивилима у Мачви, стрељања крагујевачких ђака, па све до оне чувене прокламације „сто за једног…” Чинило се као да нема краја.
А онда… Онда је дошла слобода. Моје колеге из редакције и ја радовали смо се као деца. Доста нам је било тих надобудних Шваба што нам узурпираше земљу. Доста нам је било и ништа мање надобудних и арогантних агената специјалне полиције који су нас за сваку ситницу испитивали, сумњајући да смо какви дражиновци, или пак комунисти. Доста нам је било покуњености и ходања погнуте главе. Било је време за понос, оптимизам, националну радост – усхићење. Али, ипак не. Већ првога дана од ослобођења, нова власт поче да прогања све оне који јој нису били по вољи. Најпре су страдала униформисана лица. Неко би помислио да су њих представљале заостале Недићеве, Љотићеве, или формације Југославенске војске у отаџбини… Али не. Сви поменути су већ одавно били далеко од Београда, а богме и од Србије. Наравно, под условом да су „претекли”, а већина није. Елем, веровали или не, нова „народна власт” хапсила је, а потом, углавном без суђења, стрељала; поштаре, железничаре, возаче трамваја, аутобуса! Да, добро сте чули… И сада се, наравно, питате – зашто? Е, на то питање су вам тих дана, недеља и месеци одговор могли дати само они – нови властодршци. А ко је уопште њих смео било шта да пита? Нико. Такав би, вероватно, уместо одговора добио метак у чело. Неко моје мишљење је било да се поменута лица једноставно нису уклапала у „нови свет” и нека револуционарна схватања прокламатора тога света. Можда су их иритирале те униформе. Можда су их подсећале на бившу краљевину. Вероватно су им недостајали четници, љотићевци, недићевци, да на њима искале бес па онда „дај шта даш”, или им се једноставно тако хтело. Ко ће га знати…
Тек, пришивали би људима етикете народних издајника, слугу окупатора и којекаквих других негативаца као добар дан. Било је довољно да неко на улици упери прстом у вас и већ следећег трена би се створио вод партизана, прислонио вас уза зид и крај. Нема те више.
Када су завршили са поменутим радницима поште и железнице, „ослободиоци” су кренули даље. Почели су хапсити, а потом и стрељати; уметнике, певаче, глумце, писце, карикатуристе, илустраторе… И тако некако дођосмо и до мог случаја.
„Вељко Коцкар!” Запарао је тога тмурнога новембарског јутра строг, храпав глас са јаким славонским нагласком моје уши. Знао сам да је онај који виче пореклом из Славоније, јер сам и сâм рођен у Осијеку. У Београд сам се доселио још као основац заједно са редитељима и ту наставио школовање. Мој таленат за цртање и илустрацију откривен је још у основношколским данима, те није било двојбе којим током ће тећи моје даље школовање. По свршеној уметничкој школи уписао сам факултет технике, истовремено добио сам и посао у редакцији забавног часописа Бодљикаво прасе, где сам цртачки стасао и постао један од најбољих илустратора тадашње краљевине. Тако су бар други говорили.
Окренуо сам се и испред себе угледао три војника у партизанским униформама и са пушкама на готовс.
„Шта је сад?”, помислих. Стварно се нисам огрешио током окупације. Цртао сам Кактус Бату – свој ауторски стрип за најмлађу публику, инспирисан Дизнијевим јунацима. Поред тога радио сам и карикатуре, али никада ништа везано за политику, или у пропагандне сврхе. Окупатора сам презирао као и сви остали поштени грађани Београда. Ипак, војници су били ту на тротоару, испред моје зграде, са пушкама упереним у мене. Ноге су ми се одсекле.
– Да, ја сам Вељко Коцкар, господо … изволите… – изустио сам дрхтавим гласом.
Уместо одговора добио сам шамарчину, од чије силине сам пао, а потекла ми је и крв из носа.
– Нема овде господе више, Коцкару! Одсада смо сви другови! – повика онај са славонским нагласком који ме беше ударио, па крете да ме докусури кундаком своје пушке.
– Стани! – дрекну овај до њега, при томе му руком задржавши пушку. – Немамо сада времена за батинање. Чека нас пуно посла данас! – одбруси овоме, а затим извади некакав папир из џепа, те крете читати са њега. – Одлуком нове народне власти и Народноослободилачког одбора КПЈ у Београду, Вељко Коцкар осуђује се… – чита овај строгим тоном, али и са лакоћом у гласу као да збори какав рецепт за колаче или пак гибаницу. Као да се не ради о животу једног младог човека. Као да му је ово већ прешло у рутину и да то ради сваки час. А и ради, вероватно, помислих.
– Шта је овај балавандер у ствари стварно згрешио? – убаци се трећи партизан и тако прекиде свог колегу у читању пресуде.
– Немам појма. Кажу да се бавио неким шкработинама – цртањем некаквих стрипова. Буржоаска посла! Ти стрипови су забрањени код друга Стаљина у Совјетском савезу, вели комесар Анте! – рече овај што држи папир са мојом пресудом бечећи се при томе ка мени и гледајући ме са презиром.
– У, мајку му капиталистичку багрину. Дај да га одма’ сатрем по кратком поступку! – Повика овај трећи гневно, па ме крете нишанити.
– Стани, Милораде! Наређење је јасно, пресуда се мора до краја прочитати оптуженом! – узвикну овај са папиром у руци и тако спречи свог саборца да употреби оружје на мени. Затим настави са читањем пресуде. – Због сарадње са окупатором и због деловања у сарадњи са окупаторским властима и Гестапо полицијом… Због тешке издаје, у име народа, овде присутни Вељко Коцкар осуђује се на смрт стрељањем! – заврши он, а ја остадох без текста. Уз зујање у ушима од оног шамара, лежим на плочнику и размишљам шта ме то црног снађе. „Какав сад Гестапо и сарадња са окупатором?! Каква је ово фарса уопште?” Не стигох ни да довршим то своје размишљање, а ова тројица ме већ придигоше. Није вредело да се опирем, било их је више и били су јачи. Моје свилене руке, стрип цртача и илустратора нису ту могле ништа. Прислонише ме уза зид и убише као пса. Ту на тротоару, недалеко од улаза зграде у којој сам живео. На правди бога… Ето.
Тако је било тих дана 1944. године на улицама Београда. Страдало се за џабе, за глупост, забадава. Што рекли, „ни лук јео, ни лук мирисао”.
Жао ми је, ипак, што нисам могао да вам испричам неку лепшу причу. Нешто што би вас надахнуло, инспирисало, насмејало, улило оптимизам. Има толико лепих, а ја, ето, баш ову ружну. Признаћу, мало ме гризе савест због тога. Ко још воли приче о смрти? И то, ето, баш мојој смрти – смрти једног малог, заборављеног илустратора и стрип цртача који страда новембра месеца 1944. у својој 24. години ту негде на Дорћолу у Београду. Кога још то занима? Можда ипак, неког… Тек, тако је то било тих злих дана на београдским улицама. Живело се у страху. Стрепело се да те не оптуже за нешто о чему појма немаш, да неко не упери прстом у тебе.
Кажу: „Ко преживи, причаће.” Међутим, ко је преживео „ослобођење”, није смео да прича. Барем још педесет година. Иначе… Зна се.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдме и сокака.