Награђена прича на конкурсу Са калдме и сокака
Милица Сомборски
Тврђава
Вече је уочи свечаног чина и лагано ступа новембар 1805. Сутон је благ, скоро топaо, док деветнаести век котрља своје прве, нестабилне кораке, опрезне и пуне наде. Сутра, под дудом, вожд ће са старешинама и устаницима примити кључеве тврђаве од турског заповедника града. Варош местимично обасјавају ретке бакље и лепљива луч капље по калдрми, мешајући се са коњским нередом у неправилним, светлуцавим купицама. Мусава, насмејана деца трче неосветљеним лавиринтом, гађајући једни друге груменима блата, помешаним са трулим листовима овогодишње лозе.
У кућерцима, који још миришу на летњи креч, забринуте домаћице рибарским иглама крпе сита и нечујно месе мале, набијене погаче. Титрави одсјаји масних фењера сенче им подочњаке, умножавајући испијен, мученички израз њихових лица. Домаћини безгласно, зналачки уређују прасад, штедљиво користећи драгоцену со; ускоро ће мирис печеног меса окадити поспане авлије и раздражити варошке псе. Вожд је наредио да се на ражњу не сме пећи ни јагње ни јаре, како се Турцима не би ударала жеља. Јер, непријатеља ваља испратити као да је род најрођенији – достојанствено и са поштовањем, у уверењу да је срећан што напушта једно тако недостојно место. Ипак, дозволио је да се испече во, најпре за сиротињу која нема од чега и ни са чим славити, као и за каквог збуњеног сарај-локумџију који ће сутра дунавском лађом отпловити ни сам не зна где.
***
Пред поноћ звезде под смедеревским небом охрабрила је омамљујућа, мирисна измаглица и народ је, напокон, живнуо; зајапурене младе невесте бунтовно цепају полусуве шљиве, док старамајке туку орахе неочекиваном снагом и силином, као да убијају последњег разбојника који им је, по намету, кућу оробио. Под бакљама, мушки се леденом водом умивају и брију, надгледају ражањ и заливају жртвовано благо одабраним вином. Млађа чељад у мрачним одајама чисти и подмазује оружје, суши барут и оштри каме, јер страх и сумња одавно су овде подразумевана близанчад.
На пртини, подаље од главне градске капије, окупило се старачко веће, са у круг постављеним троношцима око воловског ражња. У чаше, орошене новембарском сланом, једно служинче налива им опојно и хладно течно злато, од ког им трну квргави прсти и безубе вилице. Старинама очи сузе због опорог дима распаљене ватре, а љути дуван им прљи сребрне брке и чекињасте обрве. Уротнички шапат непокорних година тиши је од пуцкетања победничког огња и само понеки блесак незаинтересованог месеца одаје кубуре, скривене уз мршава ребра.
Врви и ради, дише и уздише и старо и младо, пред историјски, свечани чин; али тихо, испод гласа, да не чује зло.
***
Пред главну капију стижу колоне намерника, који не верују у добре вести и рођеним би очима и ушима да провере гласине. Свежа и чиста новембарска ноћ бистри им усијане главе, па у конаку, невешто склепаним под јесењим небом, тихо простиру своје похабане поњаве. У огњу, на голој чистини, сада већ шишти жар освежен чокотима лозе, док варнице, дијамантске ноћне мушице, прште као ватромет над главама дошљака. Варош је од сумрака у стању приправности и турски стражари, у групама, једва обуздавају коње који се на склиској калдрми џилитају, сатерани на мали простор пред гомилом незваних посетилаца.
Во, подмивен и усољен, врти се на ражњу лагано и споро, науљен сјајном месечином. Однекуд се пробудила фрулица, па се гласа реско, шеретски и безобразно. Пар десетина момака, од којих већина још голобрадих, ухватили се у мушко коло; високи, танки и лаконоги, дигли гуше у небеса и чикају старине које надгледају ражањ. Неки од њих страсно су побацали марамице, девојачком руком извезене, и сада их, после грдње старих, покајнички скупљају и тако блатњаве опет гурају у недра.
***
У Доњем дому је тихо. Турски заповедник управо је обавио планирани састанак у тврђави, оставивши за собом ферман, савијен и обезбеђен позлаћеним печатом у црвеном воску. Вожду није ни до јела, ни до спавања. Пред њим је пуна софра, али он не мари; од мириса печеног меса који плута ноћним небом желудац му режи и болује. Није му по вољи ни ова свирка у недоба – варош је, очекивано, поданички тиха и сваки тон фруле одзвања опасним, изазивачким ехом. Сутра је изузетно важан дан и он не би волео да га овај момачки дернек упропасти или обесмисли.
Свита је спремна, орна и наоружана. Одморни војници ноћне страже расули су се по вождовим одајама, подстрекујући га да крене у обилазак. Телали зборе да се младеж оглушава на упозорења, јер су већ добрано припити, а старци су немоћни да их обуздају. И сам вожд зна где му је место, али му се не мили на коња у ово доба ноћи. Ледене бриге струје му низ кичму и сигуран је да цела одаја одјекује болном костобољом његових промрзлих колена.
***
Турску гарду, из неосветљених углова, одаје само повремено, нервозно рзање коња. Бакље местимично обасјавају намргођена лица коњаника, спремних да и без наређења запуцају. Пред српску свиту искочи неко дете, гологлаво и дроњаво, и цвилећи упита где му је бабо. Ошинут вождовим строгим погледом, један војник га узе на коња и замота у ћилим од конопље, те поворка настави даље.
У густом, пригушеном румору гласова и цврчању лучи, отегнут и помирљив вапај зурли изненада је зајецао и придружио се пркосној фрулици, па ноћни привид стабилног реда сада кроје, и на комаде цепају, истовремено весели и тужни звуци неминовног растанка. Огањ се на пртини разјарио, реве и стење, док се вијугави репови плавичастог дима преплићу ка небу, заклањајући месечеве шаре. Дунав се у својој непобедивој сили надима у невидљивим таласима и звучно праћака у скривеним вировима, настављајући да тече као мелодична дечја брзалица. Мало даље од огња, шиљкани му се разиграно придружују, узвраћајући пискутавом, кожном терцом; под велом тамјаникиног угарка, шкрипе, увијају се и подбадају, као гујице у пролећном заносу.
***
У лаганом касу, вожд се, замишљен и туробан, обрео пред волом. Мирис отопљеног лоја запушио му је ноздрве, а слика мишића, тетива и вена одране телесине испунила му је видик и узнемирила срце. Безличне прилике око ражња пословале су поверљивим, уједначеним ритмом, али поглед на младалачко пијано и отегнуто коло изазвао му је оштар бол у слепоочницама. И он се, први пут, запита што је дозволио овај зијанет. Смркнут, сукну немирне брке, у мислима бирајући речи којима би младост зауздао, али да јој не помути сјај. Поглед му, међутим, паде на групицу људи, који у полутами седе и тихују, оборених глава. Лице му се разведрило када је угледао познате, полусклопљене очи – те сјаха, даде знак стражи да не иду за њим и полако крену ка људима. Они поустајаше, у немом поштовању. Вожд приђе и најстаријем од њих положи руку на кошчато раме, пригрливши га:
– Побратиме, и ти си ту – прошапута, обрадован.
– Што, Ђорђе, зар ме не познаде? – тихо му одврати човек из ноћне полусене.
– Познах те, но ти се нисам надао – рече вожд. – Што ми ти и браћа не дођосте на дом, да се од дуга пута одморите и окрепите?
– Нека – штуро одговори седокоси.
– Јеси ли ми здрав, треба ли ти што? – процеди мукло вожд, разочаран и помало увређен хладним наступом дугогодишњег пријатеља.
– Ништа ми не треба – рече човек у свештеничкој одори. – Но гледам ову телад што се бенави и поскакује, а да ни словца не зна и не жели прочитати.
На вождовом челу дебела вена у боји дунавског плава искочи као летњи гуштер у јагорчевини; па се расплину по мрким образима и перутавој бради, разливајући се преко гркљана у сваки бод антерије под дебелим гуњем. Фрулица и зурле занемеше, и ледени мук заустави време над околним сокацима и баштама.
– Не бери бригу, побратиме – процеди вожд, сада већ видљиво љут и намрштен. – Биће и то, када земан дође и сухи се двор напуни ’артијом и писанијем. Но вечерас прости што се пуста телад о слободи забавила.
Седокоси се без речи повуче у мрак, а вожд се са пратњом упути ка својим одајама. За њим остаде само тупи одјек потковица што се на углачаној калдрми међусобно сатиру.
***
Свежи, ноћни смирај реметио је повремени лавеж паса и неусаглашени пој петлова. У свитање, са ведрим одсјајем радозналог новембарског сунца, запловиле су Дунавом ка Бугарској прве турске лађе. У подне, док је вожд под дудом примао кључеве тврђаве од турског заповедника, гладна светина халапљиво је жвакала месо и сомуне, фришку туршију и слатки, софтани кадаиф. Мамурни младићи су се, загрљени, ритмично њихали и тихо, складно певали, док су их старци стишавали, крстећи се усрдно, богобојажљиво. Деца су о калдрму разбијала главе шећера, ратоборно грабећи прљаве комаде, лижући их срећно, победоносно.
Турски војници добили су наредбу да делују само у крајњој нужди и свечаност је протекла без већих непријатности. Прозирно јесење сунце окачило се о зенит и вожд је, напокон, одахнуо. Посматрао је, без горчине и замерања, народ који безумно једе и пије, брбља и игра. Чак су се и грчки неимари уплели у низ шарених чарапа, па натежу час на једну, час на другу страну. – Ако! – мислио је. – Душа иште мало сласти и весеља, после дуге муке и трпљења.
***
Слободарски чин примопредаје кључева варош је прихватила као скупоцен дар, увијен у омот стрепње и слутње; као путника-намерника чији су обичаји непознати и законом необележени. На дунавском хоризонту бела једра напињао је јесењи хлад, полажући љубав, веру и наду у варљиве таласе и опијумом ублажене вирове и дубине. Наредне, бурне године оправдале су све постојеће недоумице, али вождово пророчанство се обистинило: прва смедеревска библиотека, установљена у тврђави деценијама касније (1846), продисала је пуним дахом тек у сигурној слободи, када је нова, необуздана младост одлучила да је дошло време да црни барут замени модрим мастилом.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдме и сокака.