Награђена прича на конкурсу Са калдме и сокака
Ненад Смиљковић
Сува Паланка
Генеза, некроза, декаденција и егзистенција једне вароши
Са севера су горостасни далеководи доводили енергију овом ћутљивом насељу, пробијајући се трасом кроз приступачнија подножја свирепих планинских венаца Ломова. Са истока су царски друм и траса Оријент-експреса залазили до периферије вароши. Паланка беше насађена на издигнутој обали Мораве са југа, опкољена мочварама са истока, полупустим селима са запада и првим шумама ниских, северних побрђа тајновитих Ломова.
У ту убогу касабу сам се доселио са супругом, службујући као лекар, непробирљив где ћу радити. Становао у насељу Баруштине, тој мрежи слепих улица, због близине мочваре. Живео сам у Тенковској улици, некада Трешњиној; пре више деценија изнедрила је неразјашњену аномалију у зградама Радничке колоније. Локални недељник Вапај Пчиње је понешто писао о томе, спутаван комунистичким цензурама. Добар пешак, још боље бициклиста, би без замора обишао варош до свих тачки у обављању дневних рутина.
Центар Суве Паланке беше мозаик калдрмисаних сокака, попут вијугавих ребара, полазећи од централне кичме – главне Косовске улице. По поплочаним површима пешачке зоне беше сав севдах вароши, представљен архаичним уличним светиљкама од кованог гвожђа, испуцалим храстовим столовима прекривених карираним, мусавим мушемама. Кроз празнине између овог инвентара се у вечерњим часовима распршиваху звуци аутентичног јужњачког мелоса. Локална храна, тај вечити баланс преукусних комада меса одгајаних или ловљених сисара, птичурина спрам сезонских или зимских салата, је давао ноту да нисте у Скадарлији, већ у полупустом центру Суве Паланке.
Било је људи, али не у оним туристичким крдима, тим сензацијским окупацијама атрактивних места. Не, овде су радници периферије викендом доводили породице на гурманлук, док је паланачка, анемична аристократија испијала стара вина. Наживљена, сморена неким sine cura послом, функцијом апаратчика, емигрирала аристократија је у тим периферијским, сиротим породицама видела свој развојни пут, своје претке, прве градитеље ове патолошке вароши, подигнуте на окрајцима мистичне планине и ћутљиве мочваре, у поднебљу где су колале легенде, сакриване вековима.
Варош је дисала ритмом старице на самрти, али је живела, личећи на пулсирајући орган експлодираног космичког гиганта, палог на обалама Мораве. И тако од оснивања 1794. године, када је мочварно блато процењено као одлична маса за опеку, те је никла циглана и низ грнчарских радњи, прве страћаре и сокаци око њих, тамо где је сада аветна фабрика опеке, одмах поред мочваре, тог мемљивог глиба, ресурса. Цигле и црепови су ову касабу уздизали деценијама, док се човеколика светина спустала из ломовског побрђа, подижући прве улице, телеграфске стубове, шине, полажући прве темеље подрума над мијазмичним, тотемским пукотинама у литосфери. Долазили су инвеститори, радници из околних срезова, асимиловали се браковима са староседеоцима, покоцкавали калдрмом лепљиво приобалско блато, под свесним надзором нахерених Ломова над њима. Да, та планина је имала колективну свест или меморију давно заборављеног ужаса; викенд боравци на ломовским, архајским, зашумљеним врлетима борове шуме су ми говорили да је нешто будно у њеним недрима, да прожима пипке до сваког сокака Суве Паланке, до сваког подрума, бунара ове запарложене вароши.
Ја, дошљак са севера, проучавао сам историју паланке у архиви и од Метузалема крај задимљених, црвоточних кафанских столова. Резиме је да је варош основана поменуте године, све садашње улице су никле наредних пола века и отада је стагнација, ометана технолошким новотаријама: електрификација, инсталација једине бензинске пумпе, грађевинска школа, скроман спортски терен. Грнчарски еснаф беше јако утицајан, поред циглане.
Биоскопа, позоришта, коцкарнице, бордела не беше у вароши. Људи су овде превише фригидни за било какву разоноду, док градски оци не видеху у томе неки велики профит – сви су се задовољно ваљали у култу блата. Библиотека је имала завидан књишки арсенал, утешан број и одазив чланства том занату читања и уживања. Дневна штампа је стизала малотиражно на једини киоск у Косовској.
Карневала, вашара, сабора, литија, прослава и осталих облика светковина не беше. Као да је варош била канцерогено ткиво, свесно да му никаква халабука, та режимско-религијска замајавања храном, појањима и играма, неће одагнати његову вечну, гарантовану некрозу.
Улице, хаустори, ентеријери су смрдели на блато, та нота воња тиње се провлачила чак и кроз јела справљанa у грнчарији. Људи су мирисали на блато, смрад неокупаности је прожиман тим хемијским урликом муља, детектован носем дошљака попут мене. Житељи су са околних пашњака и поља уносили у себе то мистериозно блато кроз исхрану, прерађено отпорним биљем, гљивама и животињама. Сувопаланчани су личили на антропоморфно, кожом тапацирано, окоштало, мишићаво, инервисано, чулима снабдевено блато, ментално богато мудрим ћутањем, некултурним буљењем у дошљаке, раритетним и мистичним сарказмом; бар су ми личили на блато у првим месецима док смо размењивали дозе обостране ксенофобије. Вода је имала укус блата, и са ломовских извора и из мочварних, плитких бунара. Нејасни космички елемент је таворио међу молекулима водоника и кисеоника воде, збуњујући чула дошљака.
Црква беше пука симболика градићу, попут броша на одећи, тек да укаже на постојање конвенционалне вере. Сувопаланчани беху мешавина атеиста, агностика и поклоника незнаних божанстава. Христових регрута беше тек за семе. Никаквог паганског, криптичног симбола не беше, али се извесни тотем прожимао масовном употребом блата, укључујући и хладну блатну терапију лечења бронхитиса новорођенчади, на шта сам гледао са скепсом као лекар.
Схватао сам, иако је то прикривано цензуром штампе и устручавајућим кафанским беседама, нешто није било у реду са тим блатом, од чега су стварани сви замисливи и незамисливи предмети. По хемијском и физичком саставу тај муљ се није се разликовао од било којег балканског блата, чак је и радиоактивност измерена у границама по еминентним институтима. Ипак, постојала је притајена теорија, систем је те документоване аномалије у медицинским извештајима приказивао као пуку случајност. Наиме, опека којом су зидани зидови многобројних станова, кућа, фабрика, институција, та иста опека у којој су спремана волшебна кулинарска умећа за употпуњавање јужњачког карасевдаха, ширила је код сензитивније популације, кошмарне снове, нападе хистерије, параноје, проповеди, сновиђења неисказивих ужаса. Доктор из суседне паланке је то повезао, тиме што је и сам гоњен сновитим таласима ирационалног, станујући у свом скромном стану, сазиданом од сувопаланачких цигли.
На први поглед лудост – развити теорију да је ментална исцрпљеност последица немерљивог утицаја грађевинске опеке. Друга сумња је била – зашто селективност? Нису сви станари унутар сувопаланачке опеке или нахрањени из посуда од сувопаланачког блата били „инфицирани”. Доктор је био упоран у истрази, повезавши медицинске извештаје са пореклом опеке домова обамрлих пацијената. Прочула се вест да је доктор страдао у саобраћајној несрећи када је почео да износи ту конекцију, прилично луцидну за јавност без конкретних доказа, а за ту несрећу чаршија је незванично повезивала циглану. У прилог овим гласинама је ишла и чињеница да су преци управника циглане затечени пре самог оснивања насеобине, те њихова мистериозна тинктура од блата, чиме су постизали натпросечну дуговечност међу Сувопаланчанима. Нестанак радника на ископавању блата, као и локалних политичара револуционарних проповеди на штету пословања циглане, је додатно бацала сенку на злоћудност мочваре и оне који воде послове опеке.
Главни симптом дејства сувопаланачке опеке је обамрлост човека, кућног љубимца, увенуће биљке, настањених у објекту изграђеном од ње. Управо је страдали доктор у сушењу собних биљака налазио индикатор „енергетских вампира у зидовима”. Као да то блато, геолошко тесто што можете обликовати у предмете, има невидљиве сисаљке, испијајући ауру, Vis vitalis, у сваком живом створу око ње. Као да је од тог блата некада, још у палеозоику, било изграђено биће што се бестелесно хранило животима око себе. Сензационалистички лист је двадесетих година минулог века, инспирисан истраживањима окултних друштава, покушао да чланком и помало петпарачким насловом „Вампири у зидовима харају Балканијом” укаже на ову аномалију, али је јака монархијска цензура ово спречила. Говорило се тада да чак и сам краљ Балканије, тих на силу присаједињених деспотија на прагу ХХ века, спава у одајама изграђеним од ове опеке. Ништа није расло над том мочваром, нити је ишта гмизало, пузало, рило; само хектари глиба и језива вила управника циглане, поникла на месту колибе његових предака. Чак ни птице нису прелетале тај простор.
Седим у свом блатом озиданом стану, испијајући вињак уз цигарету, обамро. Не желим да напустим ову варош, прилично сам се уклопио са овдашњим менталитетом, простим, интелигентним, тајанственим, нејасним.
Постоји један кућерак на продају у суседној, Деспотској улици, цео је направљен од дрвета. Могао бих се тамо склонити од ових невидљивих подрумских жила и сисаљки што прожимају блатњаве зидове, невидљиво милећи по поду и плафону око мене. Ја сам лекар, Хипократов војник, и морам бити ментално одморан, неиспијан, да бих здравствено помагао људима. Могао бих се изоловати од блата бар док станујем, али не могу.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдме и сокака.