Награђена прича на конкурсу Са калдрме и сокака
Верица Жугић
Картарошка чивија
– Не опонирам ја ваше картарошко умеће. Али ако се у Шапцу нисте опробали… Тамошњи сој људи и учи и челичи.
Маркантан, стасит човек, лепих црта лица, прострели га погледом.
– Ти ћеш ми, Крстићу, о Шапцу диванити? Па, где је мени бабо рођен, него у Шапцу! Чији је деда обор-кнез Шабачке нахије био – мој или твој?
Сликар помисли још нешто да дода, али схвати да није моменат. Врати поглед на платно и настави са радом.
– Више има смисла ја тебе да приупитам: можеш ли се сматрати врхунским сликаром, а да ниси осетио мирис уљаних боја помешан са мирисом Сене и влажних, камених плочника Париза?
– …и мирис узавреле крви у куплерајима Монмартра? Лепо звучи. О вредностима које њихове слике досежу, да и не говоримо.
– Ако алудираш на цену, о којој чаршија распреда, за дело импресионистичког сликара…
– Не, не, таман посла – бојећи се гнева, младић брзо устукну, пренут из заносних маштарења.
– Теби сам школовање на Минхенској академији приуштио да би сликао, а не да ми моје одлуке преиспитивао и у буђелар ми завиривô! А да ћу посетити Шабац, хоћу. У то буди уверен. И то ускоро.
***
Кад се затворени фијакер, с државним грбом и ливрејисаним кочијашем, зауставио испред куће газда Ђоке Арамбашића, на Великом пијацу, а висок човек у црном оделу с полуцилиндром крочио на калдрму, чаршија је забрујала.
А забрујало је и у глави газда Ђоке кад му овај изложи којим послом је дошао.
Варош је дисала пуним плућима. Мали Париз запупио прошлог, процветао је тог пролећа више него икад – раскош, богатство, лепота, мириси и укуси Европе, ширили су се и овде. Монденски шешири крили су лица младих дама, које су једино у овом делу Србије слободно смеле да закораче и у кафане са својим џентлменима.
Пролећни ветар, мирис јасмина и јоргована, музика из Махале знају да унесу у отворене душе младих људи чежњу, жељу и енергију спремну на све. И најсуровије и најлепше годишње доба, кад се љуби и чезне. Слобода духа закорачила је у град и међу младе људе.
Анка Лекина се верила тај викенд, не за Стеву Ћурчију, већ за газда Пауна из Коцељеве. А то за Росин локал никако није било добро. Стева се три дана није трезнио. Банчио је по свим кафанама, а онда засео Код девет дирека и цео инвентар изломио.
Анку отац није хтео дати за коцкара и бекрију, а шта је Стева више био, тешко је установити. Карта га је ишла, али и посао. Знао је нос да удене где треба и све повољне шпекулације да нањуши. Добар газда, али лаке руке – новац у огромним количинама му клизио кроз шаке. Није грчио, штедео, пре би се рекло да се бахатио и расипао. Али ко истински воли паре, он их и има, зна да их заради и потроши, а оне му се врате, још и увећане. Још да је Лека веровао у то.
Кафана Код девет дирека, омиљено стециште Шапчана, од јутра се захуктавала. У њој су уређиване новине и склапани послови са Мачванске пијаце и трга. Доњи део конака одређен је за кафану, за госте и лумперај. На другом делу приземља је пиљарница која гледа ка Мачванској пијаци, а на горњем су хотелске собе.
Цицварићи су свирали „Ангелину, белу Гркињу”, а Стева Ћурчија их је облепљивао новчаницама. Омамљујући глас Васе Андолије – тих, сетан, мераклијски, бацао је Стеву у севдах. У позадини је цвилело ћемане, разносећи звук и ван простора кафане.
Редакција Шабачких новина није морала да се мучи. Седиште јој је било баш за једном столом у углу. Све што би Шапчани желели прочитати, одигравало се у кафани. Требало је само записати.
Увијала се велика Роса, грмаљ од жене, док су јој груди подрхтавале од громогласног смеха. Кафану је држала са мужем Јањом Газером, али главна за све била је она.
Стева је позивао људе за свој сто, жељан да своју муку подели.
– Мало им мојих пара, газда Паунове им боље!
Повремено би добацио коју, па настављао да пије и наручује. Чекао је своју картарошку екипу.
– Шта има, бре, Паун, а ја да немам, де ми реци? – хватао је поглед људи, тражећи од њих потврду.
Познајући његову плаховиту, незгодну нарав, сви су ћутали, па је морала Роса да се убаци:
– Имаш ти вишкова, газда, које он не трпи… Пара да немаш, можда би ти је и дао.
Није морала даље – згрну руком све са стола, устаде и загледа се негде у авлију.
– И ову нарав, по којој си познат…
У кафану закорачи један од сталних муштерија, а крупан човек, за првим столом, баци му винску чашу под ноге.
Овако се у Шапцу дочекује! Био је то позив да придошлица одговори са – пиће за целу кафану!
На зиду бело, грубо платно, по рубовима пожутело од дуванског дима и патине, са извезеним натписом: „Част свакоме, вересија никоме!”
***
– Друге ми нема! Кафана јесте за лумперај, али Стеву да смирим, морам!
– Да ли је то баш на теби, нисам сигуран – нећкао се Јања.
– Толико да сам вагала око сваке одлуке, сви послови би ми се досад изјаловили! Он ће картати вечерас, а ја ћу се потрудити да то буде ноћ за памћење.
– Да нећеш за истим столом Пауна и Стеву да саставиш?
– Наопако, далеко било. Луда нисам! Стева ће привући своју столицу и надам се, решити свој проблем, и ослободити кафану за све госте. Биће како бити мора! Нек се отрезни само, а ја ћу безецовати младу каку ’оће.
– Ал’ да није Анка?
– Можда и Анку! – намигну Роса, пољуби мужа и грохотом се насмеја.
Чудни су путеви божји. Сваку срећу карте могу да помуте, али и путеве отворе.
***
Те мајске вечери, киша крену да пада, не мислећи да стане. Узбурка се ветар, па осим Андолијиног ћеманета, варошицом засвира и он, уз ковитлац прашине, речи и емоција, наслаганих на калдрму.
Стева је стајао на киши пркосећи времену. Звуци који су до његових ушију допирали потицали су од дамара његове узавреле крви. Громови запрашише небом, муње обасјаше варош кô усред бела дана.
– Значи, овако се склапају договори са Свевишњим – проговори млад човек, погледа упртог у небо.
Са сваком капи кише његова одлучност је расла. Упрегнуће чезе, нагиздати коње, припремити чутуру… Све ће бит спремно… за сутра.
Подиже кажипрст ка небу и протресе шаком. Он је своје рекао.
Затим се попе у своју собу, у којој је обитавао још од марта месеца. Роса није предала његове ствари да се среде и оперу. И соба је била у хаосу. Заборавио је да је прошле недеље строго забранио било коме од особља ту да улази.
Ипак, пронађе једну кошуљу с високим оковратником, у којој је могао пристојно да изгледа. Поправи прслук и баци поглед на џепни сат. Време је.
Господа за столом већ су чекала у замраченом кафанском простору у ком за играче више време не тече. Па, ипак, овај пут још једна столица била је празна. Да ли је могуће да ће им се још неко придружити? На први поглед, сви су већ били ту.
Роса се увијала, нагињући се од једног до другог госта.
– Само пандури да не бану. Видео сам Стола кад сам долазио.
– Вечерас о томе не бринемо – и спретно, преко наслона, допуни чашу вином.
Кад Роса не брине, значи да је сређено. Опусти се атмосфера, а утом стиже и последњи играч.
Млад човек, снажан, усправног држања, лепих црта лица, тамних, негованих бркова и упечатљивог погледа, одмери учеснике, климајући главом уместо поздрава, па заузе за њега предвиђено место.
Газда Лука размени значајан поглед са Пантом апотекаром, који даде знак да је схватио. Даде миг и газда Станићу, који је опрезно хватао њихове погледе. Стева, отрежњен, али још увек у бунилу, не одреагова на мигове.
Дрхтао је бледуњави сјај петролејске лампе. Панта апотекар први крену да устаје са стола, али Стевина рука одсечно удари у сто. Неколико пута у току ноћи су момци са имања доносили поруке својим газдама, не смејући ниједну сувишну да изусте.
Улози у почетку мали, почеше вртоглаво да расту. Један по један учесник је одустајао. Стева по први пут потражи поглед придошлице. Црне очи, закрвављене од дима, исијавале су више инатом него жаром за победом. Сама златна табакера коју је ноншалантно избацио на сто, испред чаше у коју му је Роса досипала вино, говорила је да не мора размишљати да ли ће имати да исплати изгубљено.
Овде улози нису обично достизали вечерашњу цифру. Бар не са овом екипом.
Много времена је овај провео за играчким столом, видим му то из сваког покрета – зглоба шаке кад избацује карту, мирноће лица, хладног, без мимике и грча. Бар један трзај би га издао. Овоме новац не значи или је сигуран у победу.
Мисли му прекину слуга. Да се осигура, позва га и шапну пар речи.
А онда баци на сто и последњу карту и коначно погледом пређе преко свих учесника.
Тајац.
– Немам толико код себе – рече му непознати, а да ни брк не заигра на његовом лицу. Гурну табакеру према улогу.
Тишина у којој се мери стрпљење и свака реакција.
– Неће моћи! – само одсечно, али не и претерано гласно рече Стева, гледајући му у очи.
Апотекар га ухвати за руку, очекујући још неку реакцију.
– Не треба ми новац. Кум ми треба. Такав договор склопих сам са собом и са… ту застаде и одмахну руком ка небу.
– Немој, Стево. За картарошким столом кум се не бира – јави се газда Станић.
Човек преко пута га гледа, још ништа не говори.
Утом Стевин слуга поново промоли главу у просторију и на газдин миг приђе столу.
– Даље и да хоћеш… тешко ће ићи…
И на онај исти талон, баци чивију управо скинуту са фијакера.
– Знаш ли ти кога имаш пред собом? – хватајући му поглед, по први пут се јави и газда Ђока.
– Знам – рече Стева.
Сви га погледаше. Али картарошу никад не знаш да ли блефира или не…
Придошлици брк заигра, очи севнуше, а онда пружи руку, као знак пристанка:
– Кад можемо вино да пијемо, карте да играмо… Да кажемо да у овој ноћи све можемо. Док други петли не запевају, већ ћемо и младу испросити!
– Прежи чезе! – викну Стева одушевљено.
Новине су то јутро сви журили да купе, надајући се причи која је од кафанске чарламе већ прерастала у чивијашку легенду.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдрме и сокака.