Награђена прича на конкурсу Са калдме и сокака
Мирољуб Недовић
Наста
„Нишку Бању сијалице красе, дању горе, а ноћу се гасе”, испевао Чика Дуца. Неретко градска електродистрибуција и данас одржава ову традицију по граду.
Ниш је добио електрично осветљење 1908. године, захваљујући тадашњем председнику нишке општине Тодору Миловановићу, када је на Нишави, у Сићеву, направљена хидроцентрала Света Петка као једна од најстаријих у Србији.
Пре тога Ниш је „осветљаван” фењерима…
„Едн куде Кале на ћуприју, едн куде Паша џамију, едн бш на оној место куде је саг турен Споменик, и едн фењер је бија накуде гробље у Жожину капију, едн накуде Палилулу, едн куде Ислахану и едн нај послеђан у Стамбол капију за накуде Келе-кулу.”
Фењери су се палили у први мрак, а гасили око икиндију (пре пола ноћи). После половин’ ноћ да се седи, тој ич не беше адет. Тој беше дибидуз срамота. З’што се јутре д’н неје смело да чује како се по сокаци збори:
„Бреее, чусте ли ноћ’с онај џумбус у Вакини у Калоферлиско сокаче. Оној су бре ништо дибидуз серсемлуци били, оној бре к’ко кад несу људи домаћини и од ред, него к’ко да су зејбеци, черкези и све сами сојтерије издошли.”
Варошки фењерџија био је Васко Лепетрика, кршан и леп момак, добар, вредан, радан и одговоран, али, несмешљив, увек озбиљан и чини се намргођен…
Васко је био „посмрче”. Татко му погибе у Првом српско-турском рату 1876. код Адровца, у истој бици кад и пуковник Рајски…
Али то беше поодавно. А Лепетрика се замомчио, па зашô у године.
– То је затој што је нежењет – закључују Нишлије и навале да проводаџишу.
– Јок море – само одмахне главом Васко и сваку понуду одбија.
Има једна коју је бегендисао, али ником не говори. Насту. Лепо црнооко девојче, увек насмејано и весело. Кад иде по сокак, а она готово да игра, онако од себе, па је Нишлије и прозвали „Луда Наста”.
Не зна чаршија је л’ он то неком казао или је сам то уздурисао, али узеше се Васко Лепетрика и Луда Наста.
И стварно… овој девојченце је толико веселило Лепетрику да је и он почео да се смеје. Прима шалу, па је и другима качи, смешљив, весео… Друга персона.
Добише три ћери. Да их Бог сачува од зла и ђавола, дадоше им животињска имена, Вукана, Јелена и Кошута. Три бисера, не знаш која је лепша и паметнија.
Деца весела и насмејана, не одвајају се од оца. Он их увече успављује, прича приче и пева „Славуј пиле, не пој рано” , „Што си, Лено, на големо” , „Зашто Сике, зашто дадин, под џадр да седиш”… ове наше нишке.
Жена га одмењује у послу, она, пали и гаси фењере.
Али Наста кô Наста… почесто их не упали ноћу или их и дању остави да светле или упали само оне који се њој свиђају, а остале батали.
Знају Нишлије да то Наста ради, па се и не љуте.
И овако, по мраку, свако носи свој фењер.
А кад виде да неки фењер и дању гори, само казују: „Ете… Луда Наста.”
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдме и сокака.