Награђена прича на конкурсу Са калдрме и сокака
Бојана Јањић
Једро
Ни сада не могу да објасним зашто сам се одлучио да те вечери кренем кући другим путем. Да ли зато што је било влажно и хладно, а пут нешто краћи или зато што ми је то пружило изговор да део пута проведем у далеко пријатнијем друштву него што је моје сопствено; тек, извршио сам своју дужност каваљера и постарао се да видим како је ушла на врата. Кад сад помислим на то, подиђе ме језа и осетим нешто од оног страха који је те ноћи уследио. Препречио сам, дакле, пут куда обично не бих ишао и са ужасом се сећам да ми је промена бар тих неколико минута пријала; сећам се да сам размишљао како превише времена проводим идући истим улицама града који, колико год да добро познајете, не можете никада упознати сасвим.
Кроз влажно јесење вече до мене је допловио неки, усудио бих се рећи, морски поветарац; забављен овим чудним мирисом у ваздуху, у први мах сам потпуно смео с ума да се овај град не налази ни близу било какве слане воде, а камоли мора; забављен, дакле, шеткао сам се уображавајући како ми бели шал вијори са врата ношен неким благим ветром што дува с пучине. Не знам како сам уопште прошао гвоздену капију, за коју ми сада здрава памет вели да је била намерно остављена отворена, а не случајем каквог заборавног чувара гробља. Из сањарија ме је заправо тргао додир хладног и влажног камена, храпавог и местимично меканог на додир. Застао сам, освешћен и већ помало узнемирен, и застао накратко да схватим где се налазим, али био сам зашао у мркли мрак, а месечине и тако није било те ноћи (што је био још један од аргумената којим сам се наметнуо младој госпођици).
Окренуо сам се ка једином извору светлости које ми је било иза леђа: била је то гасна светиљка која је пружала оскудно, варљиво светло. На тренутак, како сам се окренуо, као да је бљеснула изразитијом, јаснијом светлошћу и ја сам на своје запрепашћење схватио да стојим окружен надгробним споменицима на понешто житком блату. Прво ми се окренуло у глави, а онда у желуцу и на моменат вино које сам пио те вечери, које се ионако није претерано добро сложило са остатком мог стомака, хтело је напоље. На срећу, успео сам да дођем до даха и да ми не позли, и стајао сам, укочен, више у чуђењу него у неком правом страху. Покушавајући да се сетим откуда сам се обрео ту, на злом месту, у најгоре могуће доба, ваљда сам поново намирисао море у ваздуху и тек тада ми је до свести дошло да такав мирис нема свог природног извора. Мора, дакле, бити неприродан, или још горе – у свести ми је задрхтала реч – натприродан.
Сад, знам да има вас који ћете се смејати на све ово што ја имам да испричам – натприродно, па то су детињарије – али тада, тада сам видео како је моја сенка испред мене задрхтала, некако затреперила и са растућим ужасом сам гледао како израста већа и већа; покушавао сам да се отргнем растућој прилици која је израњала заједно са мојом сенком, или из ње, или постајући од сенке нешто материјалније; мирис мора у мојим ноздрвама мора да је призвао по асоцијативности још халуцинација – јасно сам чуо шум таласа, испрва благ и пријатан, а онда са растућом амплитудом и све страшнијим ломом о неко непостојеће стење; чуо сам га како се са рушилачком моћи обрушава на стење и обара га у воду својим масивним воденим силама. У глави ми се вртело, а дрхтава сенка испред мене била је све ближа, покушавао сам да натерам ноге на послушност, покушавао сам да пустим неки глас из грла, али је оно остајало немо и загрцнуто; у тренутку када је све већ постало сасвим неиздрживо и када ми се учинило да ми је срце нагло пропало унутра и да одједном остајем без даха, време се некако успорило и ја сам најзад био слободан: окренуо сам се опет ка светиљци и потрчао ка њој као махнит; тих седам-осам метара колико ме је делило од ње чинило се као невероватна, непрелазна раздаљина, као да је и немогуће прећи је. Али као што то увек бива у ситуацијама повишених нервних стања, све је брже готово него што мисли могу да испрате. Дочепао сам се сигурности круга светлости који је та лампица пружала. Ослонио сам чело на влажно гвожђе и тај ме додир охладио и обесмислио сав страх који је кроз мене прошао. Покушавао сам да дрхтавим рукама извадим часовник да видим колико је времена овај ужас трајао, напола схвативши да је то сасвим бесмислено: нисам имао ни најблажу представу колико је сати било када смо напустили блештавило салона г. М-а. Замало да се насмејем сам себи када сам са новим налетом ледене панике схватио да часовник стоји. Ви који ме познајете лако ћете посведочити: моји часовници су једна од мојих малобројних пасија и сваки од мојих љубимаца је у сјајном стању, и ниједан ме никада није изневерио на овај начин. Био сам већ сасвим трезан, и не могу следеће догађаје приписати омамљености или умору какав прати ту омамљеност. Секундара је мировала, часовник показивао једанаест часова и педесет два минута. Мора да ми је нешто привукло пажњу јер сам подигао поглед ка мутној и понешто несигурној светлости фењера изнад своје главе. Као да је нешто пролетело изнад мене, али то није било оно што је вратило сав страх у мене: пламен је залелујао, трепнуо, успоставио се, трепнуо поново и – угасио се. Ја такву таму никада раније нисам искусио, ваљда јер је била пустила пипке дубоко у моје срце и ум; не сећам се више својих поступака – када сам дошао свести, схватио сам да су моје ноге знале боље од мене – трчао сам, дакле, свом снагом свог тела, за коју до тада нисам ни знао да имам. Као да сам део пута претрчао жмурећи, јер када ми се вид вратио, могао сам да разазнам улична светла, светлија и далеко јаснија од оног на гробљу. Испред мене се указала споредна капијица искована од поцрнелог гвожђа, као и остатак ограде и каква радост тада, каква снага и полет у мојим исцрпљеним удовима, изашао сам, лак, лакши него што сам икада био. А онда сам се окренуо ка капијици и сен је опет била ту – али ја као да сам наслутио да она неће направити даљи покрет – из немоћи или због неке забране, тек осетио сам како канџе страха полако попуштају свој стисак и поново сам могао да дишем и срце је закуцало снажније. Осећао сам како куца у сваком кутку мог тела, у свим удовима, а посебно у левој руци, у шаци – а онда сам схватио и насмејао се сам себи – часовник који сам стискао у шаци све време поново је закуцао – било је тачно дванаест часова, и први минут је весело текао у куцкавом ритму.
Сутрадан сам безуспешно покушавао да се сетим на коју сам капију изашао, а камоли на коју сам ушао, и мада и дан-данас идем на то гробље, нисам успео да разазнам изнад ког гроба сам застао, мада сам приметио да постоји један гроб чији је споменик одавно обалило време, и по њему се ухватила већ и маховина; узалуд сам покушавао да разаберем име или годину; једино што је споменик тако некако полегао да је, када га посматрате из одређеног угла подсећао на развијено једро.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдрме и сокака.