Награђена прича на конкурсу Са калдме и сокака
Златомир Алексић
Пажња, птичица
Да ме није шинула шарка, гуја, док сам чувајући овце брао купине, па без лека и лекара, после шес’ дана умирања претекô, истина, са валичном левом шаком јер ми осташе згрчени палац и кажипрст, ко зна шта би са мном било. ’Вако, са непуни’ тринес’ година био сам кô нацртан за богаља, нежењу и терет најстаријем брату. ’Ваки су се у то рачунали те девестотријесшесте, када моји неписмени Миленија и Мијат одлучише да ме из наше дивље Босне пошаљу у Шабац на науке.
– Може бити те тамо постане чо’ек – шапутали су ноћима мислећи де спавам и не чујем њихова страховања. – Овдје, богами, међ овим курјацима и међедима, у ’вакој гори и ш овим народом оста слуга Драги и Драгињи. Роб кô Влајков Добрисав, богаљ у ногу. У вароши има ’љеба за свакака свијета!
И доведоше ме отац и брат, послије три дана пута, у Шабац. Мили Боже, чуда свакојаки’! Кућа на кућу, све равно, камене улице, народа кô мрава. Ноћу све сија! Кажу струја. Учио сам ја то, ал’ никад нисам видô! И шта све нисам, то ми понајмање чудно.
Од наука припаде ми пекарски занат. Шегрт код мајстор Милана, у Камењаку, уз шабачку махалу. Мајстор голем, црн, бркат. У радњи брат му главни мајстор и приде калфе, тројица момака. Мени запала собица иза фуруне и озбиљни послови: да са газдарицом идем на пијац и теглим кући корпе и зембиље кад их напуни, да чистим радњу, авлију и улицу пред радњом, доносим кофе воде за кућу и радњу, ’раним и појим пун обор свиња које спремају за посјека зимус. И да учим школу два пута недељно и сваки дан три пута на леђима носим кранцлу пуну сомуна из радње до градске тржнице, једва два километра. Ту мајстор имô филијалу, тако звали. Бурдељ неки два са два где се продавао бели ’љеб. Е, а прид мрак вуци грање за фуруну, сеј брашно, меси, штосуј тијесто, ложи, изгрћи…
И кад мислим да не могу више, сјетим се очевих речи којима је утаначио погодбу са мајстором да ме овај учи занату три године, ’рани и облачи:
– Газда Милане, ево ти овај мој малац. Од данаске твоје месо, моје кости!
Зато ћутим, трпим, спавам стојећи. Све некако дурам тек ми калфа Марјан, вазда мамуран, почесто и пијан, црни душманин. Псује, галами и оплајвази ме прекоручке по носу. Није лака наука, ал’ се заричем да ћу му све вратити за годину-двије уз добар интерес.
У вароши кафана кô пљеве. За сваку фелу посебна. У објектима на гласу свако вече музика. Старији шегрти бакшиш троше у оним уз чију фирму чкиљи црвени фењер: Код тетка Ане, Беле овце ил’ Две голубице.
То прво љето мог науковања притисла нека жега, камен се усијô! Од подне па до вечере вучем воду и посипам по обору, ’ладим назимед да не липше. Сјећам се, беше последња субота у јулу. Газда о’шô у собу да мало одмори, газдарица и дјеца већ три дана у селу код њени, а ја бос, заврнути ногавица и рукава, мешам помије и пољевам крмке. Одједном чујем неко отворио врата на радњи и виче:
– Газда! Мајсторе, има ли кога?
Потрчим брзо да галамџија не пробуди мајстора ми, гадан је кад га прену иза сна. Љут кô отров, ’оће да сује, удари, надавад гађа чим стигне! Улетим у радњу, кад тамо неки господин са лабавом машном и белом кошуљом, ознојен, преко руке пребацио сако. У другој држи шешир и њиме се ’вако лади. Преко рамена му висе неке кожне вутроле, исте таке сам виђô код жандара. Пиштољ, бог и душа!
– ’Де ти је мајстор? Има ли газда у овој радњи?! – галами господин, мокар кô тркачки коњ
– Ено га, легô. Одмара…
– Де зови га!
– Немој, господине, тек што је ушô у собу. Ако је преспô, незгода је…
– ’Ајде, море, зови га!
Одем све на прстима и провирим у собу. Видим мајстор лежи, будан.
– Шта је то, Жаре, ко галами?
– Мајсторе, тражи те неки господин. Има и пиштољ.
– Каки пиштољ, нану му гологлаву!? – брунда по нишки мајстор и креће у радњу.
Прикуцавам за њим све виркајући.
– Добар дан, мајсторе. Извин’те што вас деранжирам. Јанковић, фотографски радник из Новог Сада. Пошô сам у Ковиљачу, па остô без пара. Ако је по вољи да вас фотографишем. Само кол’ко за возну карту. Слику ћу послати отуд за који дан – увија, ни налик на оног галамџију од јако.
– Е , море, кад си ми препô ово моје Босанче, деде да нас сликаш.
Тад први пут у животу видо’ фотографа и фото-апарат. Имам ту слику и данас. Шабац, калдрма, мајстор стоји на прагу, бос, бркат, са пекарском кецељом и ја поред њега, умазан, мусав, ошишан на нулу, погледа закованог за фото-апарат, из ког треба да излети птица, тако бар викну фотограф, док се изнад наших глава јасно види фирма Пекарско–хлебарска радња Милан С. Николић.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдме и сокака.