Награђена прича на конкурсу Са калдрме и сокака
Филип Гајин
Арсић и син
Београд, 1939.
У једној од бескрајних улица Београда, на једном ћошку сепијанског трга, налазио се дућан у којем сам пронашао себе. Дућан беше мали, али у мојој дечачкој глави он се косио с највећим краљевствима које машта може да измисли. Спреда је био дрвен, са стакленим излогом у ком су се излагале посебне књиге, а над вратима са лименим звонцетом стајао је натпис боје првог снега: Арсић и син. Била је то антикварница за књиге; али опет, у мојој дечачкој глави то је била „ризница снова”. Сећам се да сам чак мислио, са својих шест година, да се у њој књиге и рађају, а онда, кад сам већ постао прави момак (то јест напунио, рецимо, седам година), схватио сам да је сулудо мислити да се књиге рађају – па сам, природно, почео да сматрам да се у њој књиге склапају, као у фабрици. Истина је била да су се ту продавали половни романи за оне који немају довољно новца за нове, и красни примерци из 19. века за оне који имају новца напретек; а ја сам припадао првој групи.
У време кад сам крочио унутра, књижару је водио г. Томислав Арсић уз помоћ сина Радише. Чика Тома, како су га деца звала у комшилуку, већ тада је био времешног изгледа – имао је седу косу и наочаре, због чега су деца мислила да је он најмудрији човек на свету. Радиша беше већ пар година студент. Било му је тешко да студира и помаже оцу истовремено, и око тога су се они често свађали. „Уосталом, ови дућани су ствари старог света”, више пута сам чуо како Радиша говори, тражећи од оца да дућан прода или га бар преобрази да буде профитабилнији. Али Тома Арсић за то није хтео ни да чује: „Можда и јесу”, одговарао би, „но баш зато су мени и дражи – јер ако затворимо дућан, затворићемо и врата староме свету, а плашим се да се неће наћи нови људи који ће их опет отворити.” За човека с таквим размишљањем није чудна фуснота да је стално био у финансијском проблему, јер неретко је давао књиге и бесплатно. Мени, пре свега.
Мајка и ја смо живели у балзаковском пансиону преко пута књижаре. Мајка је радила као праља, а како мене није имао ко да чува, водила ме је са собом у отмене београдске куће да чамим док она посао не заврши. Тако је бар било док г. Арсић није сазнао за то – јер кад је сазнао, понудио је мајци да проводим време у књижари док она ради. Мајка је испрва мислила да је то нека превара (као Јеврејка, имала је урођену подозривост према људима), али на крају је пристала.
Тако сам, ето, ступио у додир са тим старим светом који је чуван иза књижарских врата. А то заиста беше другачији свет. Све је у њему било старинско, од полица с кожним књигама и прашином до комода са лојаним свећама и тишином. Једини проблем беше тај што ја нисам умео да читам. Првих пар дана, сећам се, крио сам то од старог књижара не желећи да га увредим. Али то је била дечја глупост, јер чим је он открио моју тајну, посветио се томе да ме читању научи. И заиста, научио ме је.
А током година научио ме је и да истински читам, не само да слова препознајем. Његове речи ми још увек одјекују, као ношене ветром: „Задатак читаоца је да заборави да чита; задатак писца је да му то што више омогући; а кад обојица успеју, тад настаје оно што зовемо књижевност.” Он је заслужан за моје другове: за Дикенса, Игоа, Диму и Дојла; за Поа, за Бронтове, и за Жила Верна; за Достојевског, који је више ја него ја, и за Х. К. Андерсона, који је био дете заједно са мном…
Но чика Тома је заслужан за још нешто – за причу коју желим да испричам. Јер она је почела пре пар година, с једном половном књигом из старог дућана Арсић и син.
Тад ми је било већ двадесет лета. Више нисам живео у оном балзаковском пансиону с мајком; узнапредовао сам, па сам сад живео у ремарковском пансиону на Теразијама, јер сам студирао. Мајка је пак остала у старом. Не знам да ли сам, идући оним тргом боје старе фотографије, одлазио мајци, па у књижару успут, или обратно; знам само да сам и даље посећивао дућан често, некад због књига, а некад и само због г. Арсића.
Дотада смо се и он и ја променили. Г. Арсић је био тиши и старији (мислим да је његова тишина потицала управо од старости, јер имала је звук година), а ја сам био тиши и повученији. Обојица смо пак били сетни; обојица смо били усамљени; и обојица смо стрепели од живота и људи. Могуће је да је он такав био и пре, али да ја као дете то нисам видео. Сад почех да примећујем јер се нека чамотиња налик паучини уврачала и у моје груди – обузе ме безоблична туга, и сви су ми (сем деце) постали чудни.
Била је позна јесен кад сам узео ту књигу: Рукопис нађен у Сарагоси. Већ исте вечери сам почео да је читам, крај прозора о који је добовала киша као да куца јер жели да уђе. Роман је био вртложан; имао сам осећај да лутам лавиринтом, јер представљао је „причу у причи у причи”, мешајући нараторе и догађаје као у сну. Али мени је нешто друго ухватило пажњу. Рубови страна беху исписани белешкама; то су белешке особе, схватих тада, која је била првобитни власник романа!
На крају сам њих читао и више него роман. Привукла ме је мистика „разговора” са особом коју не знам, с којом дођох у додир преко књишког портала. Још више ме је привукла забрањеност тог читања, јер дотична девојка (била је девојка у питању, мојих година) није писала ни за чије очи сем својих; осећах се као да кришом завирујем у њену душу. Али ко би рекао да ће та душа бити тако дражесна! Ко би рекао да ћу се, после толико прочитаних књига, пронаћи у речима девојке коју ни не знам?
Спочетка су белешке биле успутне мисли о Рукопису нађеном у Сарагоси, али мисли су полако почеле да се тичу не романа, већ ње; а кад сам већ одмакао, то су речи на маргини постале њен лични дневник. Прва мисао при којој осетих трептај у срцу је гласила: „Толико тога желим да ми се деси, а једино што ми се дешава су те жеље у мени.” Сећам се да помислих: „Како она то зна?” – као да је ту посреди моја интима. А такве су биле и све остале мисли, све о усамљености и недостижности живота, и о мени и њој.
До првог зрака сунца, који се протезао преко тихог Београда, најзад донесох одлуку: покушаћу да пронађем ту непознату девојку. Могао бих рећи и ово: дотад сам већ био заљубљен у њу (романтик). Истог дана сам од г. Арсића затражио да ми дâ још неке романе које је откупио од гђице Сарагоса, надајући се да ћу још неки њен дневник пронаћи. Нажалост, у осталим књигама га није било. Тада сам од г. Арсића затражио још већу услугу: да ми дâ њено име и адресу на којој живи.
Мислим да ми стари књижар никад није одбио молбу, те није ни сад – моја непозната девојка се звала Магдалина. Магдалина, дахтао сам у ноћима; Магдалина, треперила ми је душа. Био сам тако сâм у то време, тако бескрајно напуштен да ми је Магдалина постала икона. У њеним сам речима чуо њен шапат, као да је за мене написала: „Желим да некоме поверим тајну, а да ми он каже да је већ зна”, или: „Више сличног имам са месецом него са људима”, или, за крај: „Зар се живи само у књигама?”
Почео сам да је тражим. Испрва сам се плашио да је пронађем, али сам настављао потрагу, убеђен да је она продала роман са белешкама баш да би је неко нашао. На адреси коју добих од г. Арсића живела је нека друга особа, нека друга Магдалина, можда, али не и моја. Ипак, њен станодавац ми рече да се моја преселила и даде ми нову адресу. Али ни на тој новој је нисам пронашао; опет ми станодавац рече да се преселила и опет ми даде нову адресу. И опет, и опет; ни на једној је нисам проналазио.
Магдалина ми је тако, данима, измицала као песак између прстију.
Почех да очајавам, сумњајући да моја сродна душа ни не постоји. Али станодавац петог стана по реду који потражих, а из ког се она опет одселила (као да је од нечега бежала), рекао ми је да не зна где се преселила, но зна у ком локалу ради, те ми даде његову адресу. Радила је у цвећари, куда се одмах запутих. Морао сам да купим три букета да би ми продавачица рекла где јој живи колегиница (притом сам се представио као њен далеки рођак), но најзад добих и ту адресу.
Али Магдалина ни на њој није била!
Међутим, пре него што дигох руке испред празнога стана, њена комшиница ми рече да госпођица Магдалина (значи, још се није удала!) у ово време често седи у парку покрај зграде. Запутих се тамо, са последњом трунком надахнућа – а сипила је киша, танка, сива и ситна, налик прашини од стакла.
Прилазећи магловитом парку, са дрвећем и фонтаном, срце ми је лупало као немирна птица у кавезу. Шта ћу јој рећи? Хоће ли ме препознати? Хоћу ли јој признати да сам се нашао на њеним маргинама? Хоћу ли јој признати да ме је видела? Хоћу ли јој рећи да је свет подивљао и да сам зато повучен? Хоћу ли јој рећи да људи око мене постају све више груби и да се спрема нешто ружно и велико, чега се плашим, и зато ми неко треба? Или ћу рећи што и она мени: „Осећам се као локвањ на пучини мора; где сам, где сам? Није требало одрасти!” Но већ сам стигао у јесењи парк, и видех Магдалину с леђа.
Седела је на клупи у белом капуту и хранила голубове, мирна и тиха. Киша је престала; били смо ту само она и ја. Почех да прилазим полако, као пазећи да је не пробудим, и тад јој угледах лице.
Ах!
Била је то веома лепа жена, лепа романескно – али била је, видех, већ у својим педесетим… Но ја наставих да гледам у њу, тако, издалека; гледао сам, и у њој тражио нашу прошлост.
А онда је и она угледала мене: очима боје меда, боје успомена.
***
Ови списи су нађени у рушевинама књижаре „Арсић и син”, настале приликом бомбардовања Београда у Другом светском рату – били су сакривени у једној од књига. Г. Томислав Арсић је погинуо током бомбардовања. Син му Радиша је након рата предао локал који је књижара заузимала и учланио се у партију. Остатак ових списа недостаје: последње странице рукописа су изгубљене, као и многе друге странице живота. Не зна се ко је аутор текста, ни зашто га је – и за кога – сакрио у једној од књига…
А књига је, узгред, била дечја.
Београд, 1945.
Све награђене приче објављене су у књизи Са калдрме и сокака.