Лука Грђић Бјелокосић био је истраживач народног живота и обичаја. У том оквиру је сакупљао и приче. У збирци Стотина шаљивих прича он је забележио духовите анегдоте које осликавају народни хумор.
МАНГУПИ И ШЕРЕТИ
Оне истовремено приказују архетипове ликова као што су шерети и мангупи. Људи који умеју да се снађу, да се нашале на туђ или сопствени рачун, и који због свог ведрог духа уживају симпатију и популарност код народа.
РАЗНОЛИКОСТ ПРИЧА
Као и у народним песмама, и међу народним причама препознавало се више врста: бајке, поучне приче, шаљиве… Осим тога, оне су могле бити различите дужине и садржаја. Вук Караџић је највише сакупљао бајке и сличне кратке шаљиве приче. Често је наилазио на више верзија једне исте. Ове пак приче код Грђића Бјелокосића у појединим детаљима одударају, јер по именима личности и по садржају делује да многе потичу управо из Босне и Херцеговине.
РАЗНОЛИКЕ ШАЛЕ
У збирци Стотина шаљивих прича шала се јавља на различите начине. Некада јунаци исмевају сопствену грешку или неуспех у извршењу неког задатка. Некада покушавају духом да прикрију свој прекршај. Понекад се подсмевају другима. Често се као јунаци јављају и лупежи или лопови којима се не замера уколико је анегдота везана за њих духовита и уколико показују смисао за хумор. То говори да је способност да се човек насмеје и забави одувек била високо на листи пожељних особина у нашем народу. Одређена врста мангуплука се чак „прашта” ако је реч о вештим или симпатичним јунацима. Посебно онима који на крају признају сопствену неспособност.
МАТЕРИЈАЛ ЗА АНАЛИЗУ СИСТЕМА ВРЕДНОСТИ
Тако ова збирка мудрог Луке Грђића Бјелкосића представља добар материјал за анализу вредности у нашем народу. Могуће је да су ликови превараната и лопова у неким случајевима идеализовани, Они су били тии који су се довијали у борби с Турцима. Или пак зато што је народ кроз њих испољавао сопствену детињасту потребу за бунтом. Ипак, добро је што је „навијање за негативца” остало у оквирима забаве и није прерасло у друштвени кодекс понашања.
ВЕРЕ И ОДНОСИ ВЕРНИКА
У појединим причама збирке Стотина шаљивих прича на духовит начин приказани су и односи међу различитим верама. Тако, у једној приповести хоџа и поп обојица желе најмаснији део јела. До тога пробају да дођу правећи се да илуструју филозофију своје вере. Циљ је да се верске разлике превазилазе наглашавањем универзалних људских особина, па и мана. Лакше је било насмејати се и прихватити разлике, него претворити их у извор мржње. А признање да смо сви „на исти начин људи” повезивало је заједницу.
НАДМУДРИВАЊЕ
Неке приче које је у ову збирку сакупио Лука Грђић Бјелокосић пак говоре о крађи или надмудривању, али акценат је на духовитој освети, а не на сукобу. У причи о побратимима, где је Новак преварио побратима Суљу и присвојио заједнички плен, овај му касније украде скувано месо док је спавао. Када је Новак пробао да из котла извуче месо, уместо њега извлачио је опанке и обућу. Био је то знак да је остао без плена. Његова реакција није била љутња већ духовит коментар: „Е, Суљо, Суљо, буд ми однесе месо, чему ми опогани котô?” У оваквим причама види се да је народ хумором учио да не прихвата све к срцу, већ. Већ се инат и љутња могу претворити у смех и опуштање. Оне имају и корективну функцију – да оне који су сувише напети и склони свађи науче да постоји и други начин реаговања.
ХУМОР НАС ЈЕ ОДРЖАО
Хумор је одувек био део народног култа. Многе приповести у књизи Стотина шаљивих прича, које приказују ситуације блиске свакодневном животу, уносиле су радост и повезивале људе кроз заједнички смех. Тако је настао и очувао се култ приповедања шаљивих анегдота у друштву. И он се одржао до наших времена. И данас су омиљена окупљања она на којима се препричавају духовите приче и анегдоте, које опуштају, зближавају и омогућавају да се живот посматра из ведрије визуре.
ЛОКАЛНА КУЛТУРА
У неким причама спомињу се конкретна места попут Гацка, Сарајева, села Срђевићи. Понегде се изричито каже да се радња одиграва у Босни. Тиме се у причама осећа дух живота на тим просторима. Пприсуство муслимана, свакодневни занати, понос херцеговачким дуваном и друга обележја локалне културе.
Важно је истаћи да Грђић Бјелокосић у збирци Стотина шаљивих прича није вршио селекцију на „боље” и „слабије” приче. Он је у њу унео многе, па и оне једноставне и не толико духовите. Али и такве су цдрагоцене као грађа за проучавање народног живота.
МУДРИ ПРЕВАРАНТИ И ОСТАЛА ЕКИПА
Приче су углавном кратке, анегдотског типа, са типичним ликовима: мудрим преварантима, наивним сељацима, хвалисавим женама. Кроз њих упознајемо свакодневицу наших предака, али и вредносни систем: оно што је прихваћено и пожељно, али и оно што је било истиснуто или забрањено, а чему се народ ипак потајно дивио – сналажљивост, бунтовност, задиркивање. То сведочи да народни хумор није био искључиво црно-белог карактера. У њему је било зрелог погледа на живот.
ЖИВОТ ЈЕ НЕКАД СИВ…
Иако је усмено наслеђе неговало поделу на добро и зло ради васпитавања младих, здрав разум је наговештавао да помало несташлука или мањи прекршај не морају да значе катастрофу. Управо тај „сиви” поглед на живот у књизи Стотина шаљивих прича сведочи о реалној, зрелој перцепцији стварности.
У оквиру едиције Отргнуто од заборава реиздата су дела Луке Грђића Бјелокосића уз књиге Симе Тројановића и Тихомира Остојића имају важно место као вредни извори етнографских и информација и сведочанство о важним зачетницима ове научне области код нас.
Сва дела овог писца можете пронаћи ОВДЕ.