Лађарска

Прича која је ушла у шири избор на конкурсу Са калдрме и сокака: неиспричане приче из старих српских градова

Петар Радованов

Лађарска

 

 

 

Топла септембарска ноћ је пала на мали град наспрам Петроварадинске тврђаве. Аустроугарски капетан је скренуо у мрачну, невероватно уску улицу, широку између четири и пет, а дугачку осамдесетак корака, која је водила директно на саму обалу Дунава. На средини уличице, са леве стране налазила се гостионица Шаран. Ушао је у ниску, задимљену просторију, обасјану титравим пламеном неколико полупотрошених и искривљених свећа. Осим дувана, у ваздуху се осећао грозан смрад трулежи, алкохола и нечега што би требало да представља кувану храну. За једним од четири склепана стола седео је у прљавој ланеној кошуљи човек са косом и брадом боје и облика сламе. Окренуо се према придошлици. Лево око му је било потпуно бело и мртво. Звао се Ђура, а људи су га звали Ђура Мутни.

– Добро вече, Лацика, седи, чекам те.

– Добро вече, Ђуро. – Чим је официр сео, кафеџија је донео два чокањчета са ракијом, очигледно је добро познавао госте. – Имамо проблем, Ђуро – говорио је полутихо капетан – надређени знају за шверц и траже да ухапсим некога, не могу више да те штитим.

– За три дана имам велику испоруку, пуну шајку првокласне робе, само још овај пут, па ћемо престати на једно време. Смислићу нешто, ти само одради своје са стражом. – Лацика је попио пиће наискап и устао.

– Добро, Ђуро, нека ти буде, ал’ после овог посла мораш мало да се примириш.

– ’Оћу, не брини. Јавићу ти се ускоро. – Официр се окренуо без поздрава оставивши забринутог Ђуру и изашао у малу и сада још мрачнију улицу по имену Лађарска.

* * *

Стевица Добрин се пробудио рано тог 10. 9. 1798. год., на брзину навукао сукнене панталоне и опанке, а кошуљу је натукао у ходу. Живео је у Лађарској улици као и већина хојоша који су, као и он, радили у служби цара на отварању понтонског моста под тврђавом. Сјурио се низ улицу поред Шарана директно до воде и, мало уквасивши опанке, стигао до мостобрана зачас посла. Дан је протицао као и сваки други. Скоро непрестано је мислио на Јању, девојку у коју се заљубио до ушију. Већ неко време планира да је запроси, али није баш при парама. Ових неколико форинти што заради на мосту није ни издалека довољно. Мора некако да заради више и брже. Начуо је од једног хојоша да би можда код Ђуре Мутног могао нешто да ућари. Одлучио је да ће после подне наћи Ђуру и питати га за посао. Ко зна, можда ће имати какву добру вест да каже Јањи. Чим је завршио посао, упутио се до Шарана.

Ушао је и са врата приметио Мутног. Полако је пришао до његовог стола.

– Ђуро… – Овај га је погледао испод ока.

– Стевице?

Одлучио је да буде директан.

– Чуо сам да би се код тебе могло зарадити нешто новаца?

– Можда, а јеси л’ ти сигуран да баш то ’оћеш?

– Дашта нег’ сигуран – на те речи Мутни се исцерио као хијена када угледа плен.

– Седи онда да ти објасним – упутства су била кратка и прецизна. Стевици је све то изгледало врло једноставно. – Је л’ ти јасно? – питао га је на крају.

– Та ништа лакше, снаћу се ја, Ђуро, не брини. Онда, видимо се треће вече од данас код привеза?

– Тако је, видимо се. – Стевица је напустио кафану, замишљајући како ће Јања да се изненади када јој каже да ће за кратко време зарадити доста новаца. Рећи ће јој да се нађу код привеза у уобичајено време. Прво ће доћи Јања, па када она оде, доћи ће и Мутни. Све се уклапало. Ал’  ће се изненадити када јој буде показао шта ради.

Неколико тренутака после Стевичиног одласка Мутни је узео перо и комад папира од крчмара, па тешком муком нажврљао неколико редова. – Јоцо! – позвао је. Однекуд се појавио дечак од десетак година. – Однеси ово капетану Лацики на мостобран. Даћу ти крајцару кад се вратиш.

Дошло је и то треће вече. Било је ведро, а то Стевици баш и није одговарало. Свеједно, успешно је превеслао преко Дунава у маленом чуну и домогао се врбака. Иза њега је треперило неколико светала на Петроварадинској тврђави, а пред њим је дремао Нови Сад. Завукао је чун дубоко у грмље и прекрио гранчицама велику врећу са дуваном. Изашао је из грмља сасвим близу металне шине која је служила као привез лађама. Опрезно се примакао првој капији и чекао. Јања би требало да дође сваког тренутка. Срце му је тукло од узбуђења. Чуо се само пригушени топот копита низ калдрму у Главној улици. Чинило му се да је чуо и тихи бат ситних и брзих корака. Набасала је у мраку право на њега.

– Ухх… Препаде ме, лудо… – прошаптала је и лупила га руком по рамену. Пригушено се насмејао и рекао да му то није била намера, него је морао бити опрезан. Погледао ју је тако лепу и блиставу на месечини и просто није веровао да ће једнога дана она постати његова жена. – Шта си хтео да ми покажеш?

– Ти знаш да су моје намере часне и да жарко желим да те оженим. Нашô сам начин да зарадим довољно новца. Можда успем у том за мање од годину дана, па ако ти пристајеш, ја би’ те тада запросио. Уз твој мираз и ову зараду некако бисмо се снашли. Купили бисмо неку кућу у Футогу, тамо има много света и онај вашар. Шта би нам фалило?

– Ја би’ свакако пристала да будем твоја и без пара, знаш то, а како си мислио да то спроведеш? – Малко је подигла обрве.

– Сачекај, сада ћеш видети. Брзо је шмугнуо до воде и нестао у сенци врбака и растиња. Поново се појавио на месечини носећи на рамену некакву врећу. Пришао јој је са осмехом спустивши врећу пред њене ноге. Ево видиш, овако. Ово је дуван, јако је скуп, а Ђура Мутни ће ми редовно плаћати да му ово ноћу пребацујем преко реке.

– Јуу, црни Стевице, та ди ћеш то радити, па ићеш у ’апс ако те у’вате – узбуђено је рекла и покрила руком уста.

– Не брини, све је то организовано,  ја само превезем робу чуном, а Мутни ми сутра плаћа. – Вртела је лево-десно главом веома незадовољна. – Шта ти је? Не брини.

Следећег тренутка из сенке врба изронио је аустроугарски официр, капетан Лацика, са још шест војника са пушкама на готовс.

– Стани, не мрдај! Ако бежите, пуцаћемо! – полако су прилазили младом пару. Стевица је у тренутку одлучио, раздаљина је око 15 корака, мрак, кремењаче су старе, има шансе, а Јању неће дирати, она нема везе са тим. Чим је потрчао, грунула су два хица. Један му је прозујао поред самог уха, а за други није био сигуран. Чуо је громки глас капетана: „Не пуцај!” Окренуо се и јасно видео на светлу месечине Јању како несигурно тетура према гвозденој шини за привез. Десном руком се држала за прса, а левом се наслонила на шину. Војници су се укопали на месту. Стевица се у три скока створио код ње.

– Јањо, Јањо!!! – викао је, а она се спустила на колена и полако легла на земљу као у кревет. Клекнуо је и подигао мало од тла. – Јањо!!! – викао је и даље. На грудима јој се ширила црвена, пулсирајућа мрља. Из угла полуотворених уста текао је танак млаз крви. Подигао је главу немо тражећи помоћ одгоре. Издахнула му је у рукама. Војници су пришли и грубо га одвојили од ње. Почели су га ударати кундацима и псовати на разним језицима. Без гласа се скупио у клупко. Ништа више није осећао.

Из околних кућа полако су прилазили мушкарци, међу њима и Стевичин отац, који у ствари није знао о коме и чему се ради. Војници нису дали никоме да приђе близу. Из мале гомиле људи издвојио се Ђура Мутни. Приметио га је капетан и позвао у страну.

– Ђуро, шта је ово, ко је ова девојка, откуд она ту?

– Не знам, нисам ово планирô. Требало је малог да у’апсите. У сваком случају, имаш кривца. Штета… – после ових речи окренуо се и нестао у мраку уске уличице као да се ништа није десило.

За то време око 500 корака низводно, на самом крају Подбаре, у потпуној тишини, обасјана месечином, пристала је једна шајка. Неколико људи је изронило из сенке и пришло пловилу. Започео је истовар велике количине шверцоване робе, који је трајао до дубоко у ноћ.

* * *

          Деда и унук стар шест година су се враћали кући из шетње са Београдског кеја Улицом Марка Миљанова, па скренули лево у ул. Земљане ћуприје и стигли на угао веома уске улице. Тог тренутка деди је зазвонио мобилни телефон.

– Хало. Да, да, ту смо за два-три минута, здраво. Ова твоја бака нам баш не да мира, Лука. Каже да је ручак постављен. – Наставили су ход и ушли у уличицу на чијам углу је писало ул. Лађарска.

– Деда, шта је ово? – питао је Лука показујући руком на гвоздену шину.

– Ха, то је некада давно био привез за лађе.

– Како, па Дунав ја чак тамо! – дете је показало руком ка реци.

– Тачно, некада је река текла овуда, јако близу кућа, али су људи насули земљом тај део обале и сада то све изгледа другачије. Иначе, да знаш, Лука, ова наша улица је најужа улица у Новом Саду и једна од неколико која је задржала своје име од свог настанка – деда се трудио да објасни.

– А ово цвеће? – поред шине је на земљи лежао скроман букет.

– Е, то је једна тужна прича. Кажу да је ту настрадала једна млада девојка, а нико не зна ко оставља цвеће за њу. Испричаћу ти више када буде време за то. Сада идемо кући, бака нас чека. – Прошли су још двадесетак корака и позвонили на врата. Из куће преко пута њих изашао је човек. Када их је угледао, махнуо је уз поздрав.

– Добар дан, Добрини, били сте мало у шетњи?

– Добар дан, комшија, па да, мало унук и ја да убијемо време. – Отворила су се врата и на њима се појавила бака, а комшија је наставио својим путем.

– Хајде, улазите, скитнице. – Прво је ушао Лука, а за њим и деда. Нико није приметио када је деда на тренутак застао и погледао велику црну шину и поред ње букет цвећа, на самом углу Лађарске улице у Новом Саду, 10. 9. две хиљаде и неке.